Босанска вила

Бр. 2.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 29

— Сад ћете чути.

Он ћуташе. Пошто је одмакао неколико корака, поче пјевушити неку веселу пјесмицу, гледајући мирно и пажљиво у ширину степе. Иде тако поуздано, као да овај његов пут има нарочиту сврху.

_ Ја сам га посматрао и моја жеља, да довнам с ким имам посла, бјеше све већа.

Дошавши у село, ударисмо једном улицом, и пред нас истрча, не знам одакле, једно мало псетанце, скачући и полако лајући око нас. На сваки мој поглед оно са стране зацвили и одскочи као лопта са земље, идући за нама и огорчено лајући. На његов лавеж дође још паса, али они не бјеху тако расположени као оно, јер они лану једанпут двапут, па престану. Њихова равнодушност као да потетицаше псетанце на веће узбуђење.

— Погледајте ово подло створење — рече Промтов, показујући руком на псетанце! — Па ппак оно лаже! Оно зна да лаје без икакве намјере, а међу тим није зло, него је подло и хоће да се истрчи пред својим госом — права копија човјекове подлости, коју је, разумије се, од човјека и примило. Људи кваре животиње. Скоро ће настати вријеме, кад ће бити животиње исто тако просте и покварене, као што смо н. пр. и нас двојица.

— Хвала лијепо, — рекох ја.

=— То није никакав разлог. У осталом ја морам ићи у лов. — И лице му намах доби тужан изглед. Скромна погледа нестаде му с лица, а дроњци му се накострешише као пераја у рибе.

— Морам молити ближње своје за хљеб, рече претворнички и поче пажљиво у прозоре гледати. Пред једном кућом стајаше жена са сисанчетом на прсима. Промтов јој се поклони и рече скромно: >мамице, пружите путнику мало хљеба!«

— Манте ме, — одговори жена и неповјерљиво нас посматраше. |

— Толико дјетету имала хране у прсима својим, кучко једна, — подвикну јој Промтов сурово.

„Жена цикну као рањена и пође нам у сусрет.

Промтова то није ни мало дирало. Оштро посматраше жену својим црним очима. Изгледаше као бијесан, жена пак блиједа дрхташе и мрмљаше нешто. За тим брзо уђе у кућу.

— Хајдмо, — рекох ја.

— Да причекамо док нам донесе хљеба.

— Ако пошље мужа, донијеће нам мотку.

— То ви не знате, — одговори ова звијер скептички, смијући се.

Међу тим он је имао право. Жена изиђе из куће, носећи пола хљеба и комад сланине. Дубоко се поклони пред Промтовом ћКутећи, па онда рече: »Опростите по Богу браћо, и немојте се љутити....«

— Нека те Бог сачува од сваке напасти, злих

очију и сваке невоље! — рече јој Промтов п онда пођосмо даље.

= Јесте ли чули, рекох — то је — благо речено — особита врста мољења!

— Али најбоља од свију! Кад стане човјек пред њом котрљати очима, она мисли да сам вјештац, па се онда уплаши и даће ти не само хљеба, него и кесу мужевљеву.

Зашто бих молио и пред њом се понижавао, кад могу заповиједати» Ја сам увијек тога мишљења, да. је боље од кога што отети, него испросити... Кад се баш не би могло, онда, наравно, треба просити.

— Јесте ли могли мислити, да бисте мјесто хљеба...

— Батина добиог Не; ито ми још треба! Ја, пријатељу имам једно мађијско писмено, које износим само сељацима. Они су тада моји робови. Хоћете ли да видите то писмено 2

Онда ми пружи неку плаву, згужвану хартију. То бјеше путничка исправа, издата проћераном Павлу Промтову из Петрограда, за надзорне власти, на путу из Астрахана у Николајев. Ова исправа бјеше потврђена печатом астраханске полиције, с надлежним потписом чиновничким И свим осталим што спада у сферу путничке исправе.

— Ја то не могу појмити, — рекох и вратих му докуменат. — Како то: протјерани сте из Петрограда а идете из Астрахана 2

Он се осмјехну, али по свему видјело се, да га то питање збуни.

— И то је врло просто! Замислите: протјерају ме из Петрограда, а при том избор мјеста за протјериване, с неким ограничењем, остављају мени на вољу. Ја нпр. изберем Курск, одем тамо и јавим се полицији. »Имам част приказати се.« Тамошња полиција пак не прима радо протјеранце, јер, и осим тога, она му чак и задовољства чини. Мислећи да има посла с варалицама и то с препреденим варалицама, она се с њима никад не прашта силом власти своје, или помоћу параграфа за то законом прописаних, него, да би их се кутарисала, она прибјегава административним мјерама, и увијек је готова да вас протури ма гдје, па макар сама главом о зид лупала. Опазивши њен мучан положај, ја, из осјећања човјечности, прилазим јој у помоћ. »Пошто сам ја кажем полицији — изабрао сам мјесто становања, то би сте ви ваљда жељели, да изберем које друго >« А полицајцима већ расте перје од радости кад пм се само с врата скидам. Ја им, онда, дам ријеч, да излазим из круга њихове власти, и за таку моју љубавност морам што ва пут добити, а они за те сврхе дају по 5—10 рубаља, управо гледају на карактер и глас протјеранца — али увијек што дају, дају са задовољством. Па зар није боље и десет рубаља изгу-