Босанска вила

_ ношљетку остаде сама у дворници;

Бр. 2!. и 22.

_ 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904 Стр. 379 тобом крива. Опрости, опрости ми! — и молећи и сада сам спокојан и срећан. Само ме сада ни запружи му руке. што не питај, доцније ћу ти сам све- рећи.

— Доста, — расијано рече Димитрије Дими- (на га погледа и примијети да му је лице потријевић, дубоко тронуг њеним кајањем; — ја сам; стало ведрије, с чела му бијаше шшчезла бора — ш

може бити, псто толико крив. _ — Не, ти си — невин, ја сам те мучила, а сада

Она га загрли, пи лице њено бјеше тако близу његовог, да осјећаше њен топао дах: њене га очи с таквом страшћу гледаху, да је зажмирио.

»Отићи, треба отићи, иначе ћу постати неваљалац, — појави се мисао у његовој, страшћу пспуњеној глави, и он се брзо подиже с мјеста.

= Опростите, — проциједи кроз стиснуте зубе.

Биљи га ухвати за руке и силом натјера да сједне на столицу.

— Само још за један часак, Дима. Допусти да ти још неколико ријечи кажем, а послије иди, нећу те задржавати.

Она му наслони шаптати:

= Ти ћеш ми опростити, Дима 2

Он и не успје да јој одговори, јер се њене топле усне припшше уз његове.

главу на груди пи поче

Од један пут заборављени лик Наташин матере његовог будућег дјетета, појави се пред њим; доцније се није могао сјетшти, како је одгурнуо „Ђиљи, истрчао из њеног стана п нашао ве на улици.

М. |

Позориште се'свршило. Наталија полако излажале, немоћно се обвирући и очекујући мужа Напочеше гаспти лампе, пи већ мораде изаћи.

Сједнувши у затворена кола, поче неутјешно јецати, не знајући, шта се десило с њеним Митом п наслућиваше некакву несрећу.

= Боже, та гдје је он> — пшташе се по двадесети пут у очајању

" Дошавши кући, Наталија скува чај, али не хтједе га пити, већ очекиваше мужа.

Разлијеже се звонце и у собу за ручавање уђе Димитрије Димитријевић с ласкавим, у неколико окривљеничким осмијехом, и сједе поред жене.

— Зар си дошла, голубице > — упита је, прима=

јући чашу с чајем из њених руку.

— Гдје си био — ја сам се озбиљно била. уплалпила, — гледајући му у лице, запшта га.

= На ивици пропасти, али ме спасла мисао о теби, — ни шаљиво, ни озбиљно, рече јој.

— Зашто ми не кажеш» — запита га Наташа: — то није лијепо од тебе,

= Опрости ми. Ја сам радостан, јер сам свршио Једно важно дјело, које ме је озбиљно узнемиривало. —_ Ој

— У вече, дијете моје, — благо је поправи; —

у њену узнемирену душу поче улазити мир.

Наталпа је одмах увидјела да треба ћутати, не бринути се, не распитивати и весело рече: .

— Лијено, кад сам кажеш, чекаћу, — и скрену разговор на. друго.

Али Димитрије Димитријевић те ноћи не могаше заспати, ма да мирно лежаше са затвореним очима.

Саблажњиви лик ЈБиљин нагињаше се над њим, =— и па својим уснама поново осјећаше њене топле, влажне усне. Али се породично осјећање и осјећање дужности опет појави, те се труђаше да мисли о Наташи, о будућем дјетенцету, 0 својим обавезама; али, у исто вријеме, глас, који његовим срцем владаше, шапташе му:

»Ја те волим, Дима, волим... «

Он уздахну.

И тако цијеле ноћи.

Сјутра дан у канцеларији очекивало га је писмо. Дуго са страхом гледаше завој. па га, не прочитавшти, исцијепа на ситне комадиће и баци у пећ.

Димитрије Димитријевић невино страдаше, и није могао радити. Другови, који су с њим у једној соби радили, примијетише његову узнемиреност и почеше. га исмијавати.

Враћајући се кући, Димитрије Димитријевић равмишштљаше, како- би се савладао и како не би ничим нарушио мир Наташин.

Али како се уплашио, када му лакеј, отварајући

врата, рече да је госпођа болесна и да лежи у постељи. Он баци бунду лакеју п отрча жени у собу. Она лежаше са затвореним очима, — тамне сјенке бијаху јој се распрострле по лицу — осла-

опла и поблиједила. Димитрије Димитријевић стаде ужаснут поред узглавља. |

»То ми је за казну«, — помисли, и сједнувши на столицу поред крегета, ухвати опрезно болесницу за руку.

= Наташа, шта ти јег Шта се десило

Она отвори очи, осмјехну се и спокојно му рече:

= Ништа, драги мој, проћи ће. Имала сам јаке болове и послала сам по љекара,

=- Да те није штогод узбудилог — а глас му, против воље, задрхта.

Она опет затвори очи, и ништа не одговори, задрма одричући главом.

Он сјеђаше и равмишљаше..

»Наравно да је измучена. Пошто су п други узгред примијетили да са мном није најбоље, тим прије је она то учинила... А можда зна свер.«