Босанска вила

Бр. 21. и 92.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 381

= Ја чак мислим, да су наши бољи књижев= ници, људи четрдесетих година, — додаде он размишљајући: =— због тога и постали тако јаки и здрави, што су то била дјеца руских спахија, која су одрасла у природи, а не као што смо ми сада...

зе

Прошло је четири године.

У Ници, по Ауепџе дЧез Апојајх, јасног, децембарског јутра, иђаше муж под руку са женом, пред њима трчање малишан. Муж имађаше здрав, енервичан изглед, — то бијаше Димитрије Димитријевић са женом. |

Све те године провели су безбрижно на селу, -

па су се ријешили да прођу по Европи, а'у прољеће — опет у село.

— Само је тамо живот, говораше Димитрије Димитријевић. А Наташа је увијек томе филозофски додавала:

= И само је тамо породица.

Јагодина.

Ивнепада на сусрет томе пару иђаше иза угла друга. дама. Она-бијаше врло елегантна и упорно гледаше у Горинове.

Димитрије Димитријевић познаде ЈЉиљи, али сјем непријатног осјећања, ништа му друго не пзазва тај сусрет.

Он с учтивим осмијехом скиде капу и прође даље. | Затим погледа- на своје дијете, на жену и рече: — Јеси ли видјела о

== МИ како је још једнако лијепа, — додаде Наталија Петровна. — Ја нијесам примијетио; — спокојно јој од-

говори, а жена, осјети његовог

одговора.

млада искреност Да, Димитрије Димитријевић бијаше искрен, —

он је већ давно појмио, да само морално сједињење

с љубљепим човјеком даје ону велику хармонију,

коју људи називају срећом.

С руског, Никола Касапић.

димње расположење.

Лиснатих дрва нема више. |

Нема ни зелене траве ни мирисног цвјећа;

Хладна и суморна зима земљу је притисла:

Снијег покрнва долове, брда и равни.

Ја сјетно корачам, п гледам небо сиво

И земљу снјежну, смрзнуту и хладну;

Гледам сиротињске колибе пи кућерке Сарајево.

И сиротињу гдје се њима жури —

· Издрпану, мрачпу, чемерну и гладну.

И моја је душа мрачна, чело облачно п тавно, Пред очима као да ми стоји огромна мртвачка сјеп: И мени се чини читава земља да је рака,

А сиво и жалосно небо покров њен....

ИУ

Аманет.

(Писмо једном пријатељу).

Драги пријатељу!

Ти врло добро знаш, драги мој пријатељу, како ти говорих, да ћу, пре него што одем Богу на истину, написати п теби предати један аманет.

Тај аманет није тестаменат о мојој пмовини, него тестаменат о народном целокупном газдинству, или, како се каже у науци: о »Народној Економији«, који је намењен свему српском народу ма где живео, и свима онима, који би му створили прилике и могућности, да постане виђен и чувен са својих врлина и са свога материјалног напредовања, као што су постали Лужички Срби,

Како ми се чини, то време није баш тако далеко, кад Ку се опростити са овим светом, за то ево и хитам, да тај аманет напишем и предам теби, драги пријатељу, па стоји ти од воље, да га чуваш, или ако ваља, путем штампе и другима саопшти. Ваљда ће они, који га буду читали, уложити сав свој

труд, да раде по рецепту, мога искреног друга, који је подједнако љубио српеки народ на Балкану, као и свој мали, али вриједни српски народ (Лужичке Србе), који се као острвце налазе у типроком, њемачком мору.

Било је то на измаку 1850. године, кад ме је српска држава, као свога пштомца, послала у »Немачки Савез«, онда „Пешвећег Випа“, у Хајделберг, да- севршим правне науке.

Отишав тамо, било ми је у самоме врло тешко, једно с тога, што сам у својој драгој п лепој Србији, оставио на дому, своје епромашне родитеље, који су остали брижни за својим јединцем, а друго с топа, што нисам никог познавао, е којим бих се макар у почетку могао дружити, док пе бих са свим савладао немачки језик, и док се не бих упознао; али, шта сам знао друго чинити, него се

почетку,