Босанска вила

Отр. 32

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1906

Бр. 2

1415. град Стјеничњак! у садашњој Хрватској, чије се земље пружаху ш у данашњу Босну. То бијаху добра. кнезова Бабонића, од којих је један саградио год. 1240. град Благај на Сани, г

жали још и Крупу Отоку и Острожац, сад све у Босни. Бабонићи су изгубили та добра око год 1825. која најприје пријеђоше у власништво краљевско, а Цељски их држаху до год. 1456. — Улрих Џ. (т 1456.) син Хермана |. био је ожењен Катарином, Бери деспота Ђ. Смедеревца, за коју се зна, да је била ваљана и добра Српкиња, па и на двору цељском држала свештеника своје вјере: — Улрих Цељски (ваљда |.) држао је око год. 1459 град Липу у Хрватској, ин Бужим близу Бихаћа, па их предаде Дори Франкопановој за градове: Градац, Врбас и Козарац, у сад. Босни.

4) Лопашић, стр. 51. и 274.

2) Талоци, Гласник 1898. Ђорђе и Јелисавета. 1

5) Лопашић, етр. 172.

феца су му: Херман ТУ.

им који су осим тога др-=

Свакако дакле могли су грофови Цељски, а нарочито Улрих Ш., макар и посредством својих жена, бити у некој свези са манастиром. Рмњем, па би. могло бити истина, што прото Билбија пише, како је споменута Катарина Бранковића-Цељска, као удо-

" вица, даровала манастиру многа села с једне и друге

стране Уне, само што не наводи никакав доказ за. то своје тврђење.

Но у погледу | имена и других одношаја манаотира Рмња све ово слабо што доказује, а јасно је

| само то: да се овај манастир у старим српеким за~

писима назива »Хрман«, у народу »Ермањ, а онај град у глаголским исправама »Рманк«. () оној тврдњи пок. М. Грбића, да у вријеме грофова Цељских није у Џоуњу било православног народа, — говориће се касније.

(Наставиће св.)

Подушје.

Одломак већег састава културно-историске садржине.

Канибализам. Живот душе.

_устурни историчари слажу се тврдећи, да су поштовање и обожавање умрлих предака и сродника прва основа религиовним појмо5јК вима. Вера у посмртни живот изазвала је морални развој света. Она је отргла, човечанство ; из животињског стања, пренела · на поље пи– вилизације Ш прогреса. Према томе није чудо, што

су се пи обреди њезини промењивали у разне облике, _ кров све верозаконске мене и очували до данас, као.

трајни знак поштовања птремшнутих. Њих су усвојиле

старе вере културног истока, њих нису одбациле

хришћанска те мухамеданека религија, већ су их нео-=

бично унапредиле "у обредима сахрањивања и нади на вечни живот.

Наш народ такође је очувао видљивих трагова

_ овом првобитном миш љењу, осећању иш раду на поштовању и обожавању предака и сродника. Томе је пуно докава у причама и песмама, особито у посмртним обичајима; од тренутка кад бамртник издише _и очне му кашке затварају, па до домаће славе, или _ празновања патрона, као заштитника породичног огњишта.

Према томе и обрађивање теме о поштовању и

"обожавању мртвих, био би задатак изучавања културе нашег народа у равним тренуцима његова живота, дело прегрдна обима, несавладана труда, коме недостају појединачке силе. Место тога, ја ћу се 0ог= раничити само на неколике обредне појаве поштовања преминулих, да их изнесем пред читаоце као примере

некадашње међународне верем верозаконског рада у човечанству из најстаријих времена; да их, дакле, прикажем као стару особину у модерном животу.

У најстарије доба, кад је човек био на врло. ниском ступњу културе, његова свест, основана на осећајима, полавила је од њега самог на најближу околину, па тек онда на далеке природне ш небесне. појаве. Борба за опстанак учила га је да позна живу силу. Савладавши животињу, или противника. у људском облику, јачао је своју снагу пићем крви п раздирањем меса жртве. Јевропски Скити, некадашњи становници данашње јужне Русије, пили су крв противника савладаних у борби, одсецали им главе и предавали

краљевима као знак јунаштва. Њихне старешине јед-

ном у години давали су гозбе. Тада су пили вино и воду из једне купе они, који су убили кога непријатеља, а остали седели у крају као недостојни. Ко. је више глава одсекао, пио је у један мах из две купе. Од очишћених лубања савладаних непријатеља градили су чаше, такође и из њих пили. То исто чинили бу и са главама својих сродника, ако суб њима били у завади и надвладали их. Гостима, странцима, обично би показивали са хвалом ове знаке. свога витештва, Колику су важност давали крви, види се из њихне заклетве. У земљани суд сипали су вино. и цедили крв, коју су пуштали себи на телу. У ову заједничку течност потанали су мачеве, стреле, копља, секире и један део пили, други просипали на земљу. Азијски Масагети, стари становници данашњег Турана, блиски рођаци старих Скита, деца и рођаци убијали су старе родитеље, пекли их и мешали њи