Босанска вила

__Бр. 28. и 24.

мо и

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 488

Виш' њих јарко помрчало сунце.

_ Мемед-ага конаку похити,

Не би л' још ког Срба застануо. Да још бира ђеког да посјече. Ал' кад Срби жалост опазише, Из чаршије на мах побјегоше,. Мемед-аги ни један не дође. Кад то виђе Фочић Мемед-ага, Одмах повна, да горе. уради, 11 одмах се бјеше покајао,

Ал се веће допкан покајати,

· Већ повика“ дванаест делија, И Узуна евога кивепију:

»Чујете ли, моји соколови!

» Брзо добре коње: посједните, »Пак трчите у село Тополу, »Не би л' Прног погубили Ђорђа; »Ако ли нам сад утече Ђорђе, „Нека знате добра бити неће.« Кад то чуше дванаест делија, Одмах добре коње посједоше, И пред њима Узун кавепџија, Отидоше у село Тополу

У суботу уочи неђеље:

На освитак неђељи дођоше Прије зоре и бијела дана,

(! Ђорђијне опколише дворе, Ударише с обадвије стране,

А са двије стране повикаше:

Изиђ' амо, Петровићу Борђе!« Ко ће љута змаја преваршти 2 "Ко ли њега спавађива наћи 2

Ђорђе се је јунак научио Прије зоре свагда урапити, Умшти се пи Богу молити, И попшти по чашу ракије:

_Бјеше Ђорђе прије уранио

И отишто у доње подруме Када виђе око куће Турке,

(н се њима јавити не ћеде. Јави им се млада Ђорђијница: » Да Бог с вама, Турци, ноћас био!

>»Шта тражите овђе у то доба2 »Борђе сада пред кућом бијаше,

»Ту сад бјеше, пак некуд отиде, „А ја не знам куд је отишао. « А то Ђорђе и гледа и слуша. Кад“је Ђорђе избројио Турке, Чашу попи, а пушку потпраши, Узе доста праха и олова,

Па изиђе својему обору Међу своји дванаест чобана;

А кад дође, чобане избуди,

И овако чобанима рече: · »Браћо моја, дванаест чобана! »Устаните, обор отворите,

»ИПа обора шшћерајте свиње. » Нека иду, куда коме“ драго; „А ви, браћо, мене послушајте, » И арене пушке потпратите; »Ако Бог да, те се оно стече, »Што сам данас радит' наумио, »Честите ћу вас све учинити, »Оковати у еребро и злато, А у свилу обућ' и кадиву«. (ви чобани једва дочекаше, Шишћераше евиње из обора, Пак шарене пушке потпратите, На мах они за Ђорђем пођоше. Оде Ђорђе право своме двору, А кад Турке с чобанпима виђе, Онда Ђорђе овако говори: »Чујете ли, дванаест чобана; »Сваки јако глајте на Турчина, »Ал' немојте пушака метати, » Докле моја најприје не пукне, >Ја ћу гледа Узуна Мехмеда, »Виђећете, што ћ' од несга бити«. То изрече Петровићу Ђорђе, Земљи паде, пушци огањ даде, Пуче пушка, остал' пуста не бе; Ђе је глед/о, Ђорђе погодио, Мртав паде Узун са кулаша. Кад то виђе дванаест чобана, На мах пуче дванаест пушака Мртви паде онђе шест Турака, Шесторица на коњма побјеже. На мах Борђе викну по Тополи, Те сакупи јоште више друштва, Све по трагу Турке поћераше. До Сибнице села доћераше. И ту Турци у хан побјегоше, Ками мајци да остати могу! Ту их Ђорђе опколи са друштвом, Па он викну у село Сибвицу, Сибничани сви му долећђеше: Ту се саста стотина јунака, Па мах Србљи хана запалише, И тројица Турак' изгорјеше, "А тројица пред њих истрчаше, П Србини сва три погубише. На све стране Ђорђе књиге посла У свих градских седамн'ест нахија, На кметове селске поглаваре: »Сваки свога убијте субашу; »Жеене, ђецу у збјегове кријте«. - Кад то чуле српске поглавице, На мах они послушаше Ђорђа: Сви скочише на ноге лагане, Припасаште свијетло оружје, _ Сваки свога убише субашу, _ Жене, ђецу у збјег одведоте.

Кад је Ђорђе Србе увбунио И с Турцима веће завадио, Онда Ђорђе прође кров нахије, Џа попали турске карауле,

'И обори турске тефериче,

И удари на турске паланке,

"Све паланке он турске попали,

Кенско,мушко;све под мач удари Чешко ("рбље с Турпима завади. Турци мисле, да је раја шала, Ал је раја градовима глава; Уста раја к'о из земље трава У градове сађераше Турке;

_ Трчи орђе од града до града, „И грађане свагђе довпкује:

»Чујете ли, ви Турци грађапи! »На градов'ма отворајте врата, »Измеђ' себе дајте зулумћаре, »Ак' хоћете мирни да будете,

» Да градова цару не кваримо: »Јер ако их ви дати пе ћете, »Измеђ' себе Турке зулумћаре, »Те градове раја начинила, »Градила их по девет година, »Кадра их је за дан оборити УИ са царем кавгу заметнути; »А када се с царем завадимо, »Да устане свзе седам краљева, »Да нас мире, помирит' нас не ђе; „Бићемо се, море, до једнога«. Тад' грађани сузе прољеваху, И Ђорђији 'вако говораху: »Бег-Борђије, од Србије главо! »Даваћемо што год раја иште, »Не кварште царевих градова, »Ни са царем замећите кавге, »Ми даћемо Турке зулумђаре«. Па грађани устадоше Турци, На градов'ма отворише врата, Измеђ' себе дају вулумћаре, Зулумђаре изјелице Турке, Предају их у Србињске руке. Боже мили п Богородице! Када Србљи докопаше Турке Зулумћаре у бијеле руке,

Па их сташе Србљи разводити Преко поља бев свијех хаљина, Без ћурака и без антерија,

Бев сарука у малим капама, Без чизама п без јеменија, Голе, босе топузима туку: »Море, балпа! кам' пореза наша 2« У по поља Ђорђе сабљу вади, Зулумћарске одспјеца главе.

А кад Ђорђе исијече Турке, Исијече Турке зулумћаре,