Босанска вила

Бр. 4.

цвијет, загледао је у рукавицу, али цвијета тамо не бијаше. Сад му укућани никако не вјероватше. Тај чобанин други дан узме са собом још два друга, не би ли поново нашао цвијет на гробу. Дошавши на гроб Николин, нађе опет исти цвијет на мјесту, откуд га је откинуо. Сад се освједочило, да је отац јадног Николу невина убио. Ова гробница стајала је дуже времена у тајности. Кад су Турци отимали Бихаћ, за дуго га нијесу могли отети. Онда је запјевао чобанин, по имену ЏШредојевић из села Палучака, близу садашњег манастира: да зна паша турски, шта ја знадем, одмах би Бихаћ освојио. За то Турци савнаду и паша позове себи Предојевића, те га зату ствар упита. Он му све исприча, те Предојевићевим посредовањем буде Бихаћ заузет. Турци обећају Предојевићу, да ће му дати што год хоће, још прије ако се потурчи. Предојевић се потурчи и временом постане паша. Да би му Бог опростио гријех, што се потурчио, он замоли Султана да начини цркву у близини свог родног мјеста. Цар турски, Мурат П. допусти Предојевићу да цркву саградити може, а царица (султанија) му пак даде све трошкове, што су за градњу требали. Предојевић на гробници убијеног Николе сагради манастир, те по томе и манастир добије име св. Николе. За уздржавање манастира дарује турска царица село Колунић и Смољану и нареди да тежаци из тих села лају манастиру сваке године по 1! миљарди и једну мјешину од бравчета, које се за Божић клало!).

"По севједочанству проте Билбије и Новаковића ова је прича права народна, па: је у свој околици доста раширена и добро позната, особито у Мартинброду, а писац је забиљежио од тежака Милоша Родића код манастира. Но ова прича не може послужити као ослонац у овом питању, премда су у њој, макар и криво, представљени неки можда истински догађаји. Мурат Џ. царовао је између год. 1421. и 1451.5), дакле за 141 и више година прије пада Бихаћа. Двије Српкиње султаније, Милева Лазарева пи Мара ·Бранковића, супруга. овог цара Мурата П, издашно су помагале наше манастире, али су и оне живјеле исто толико времена прије догађаја у овој причи. Предојевић-паша (Хасанз) сувремена је личност. и као син православних родитеља могао је бити у неком додиру с манастиром, али ипак није његов основалац. Манастир Рмањ могао је постати у времену Мурата П. и дати помоћи од султаније Маре; али уз онакове прилике и начин, који се само наводи. У овој су причи, која је свакако значајан производ народне душе, јамачно помијешана два догађаја, који се збише у јачем размаку времена. рви би догађај

| 5) Билбија и Новаковић не знају шта значи ријеч „миљарди“, а не.знам ни ја. | 2) Клајић, стр. 268. 8) Лопашић, стр. 95. · за пашовања потурице Хасана Предојевића, ..“

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 71

био оснивање манастира, при коме Мурат П. није могао имати никакова уплива, пошто није господарио у оним странама, али је султанија Мара могла новцем помагати, — а други догађај било би обновљење манастира за управе паше Шредојевића.

0 овоме Предојевићу изнио је свештеник К. Ковачевић у опису бихаћке крајине друкчију народну причу, која је близу правој стварности. Он наводи, како се прича, да је неки Никола, који се касније | прозвао »џпаша Предојевић« издао Бихаћ Турцима, али не каже, који је томе повод био, већ наставља овако: »Он је послије наставио владање у Бишћу и околини његовој доста година. За њега се говори, да је добар био за крштени народ, те да је израдио код султана ферман, да се манастир Моштаница и Рмањ обнове. п да су слободни од разбојничког нападања и пљачкања.« Но противно томе наводи он још и другу народну тврдњу: да су град издали краљани (Краље, католичко село код Бихаћа) ради чега до скора нијесу давали трећине, нити икад беглучили“).

Пад Бихаћа бијаше увод у грозни и крвави »дуги рат« између Аустрије пи Турске, у коме је православни српски свијет уз Аустрију силно пристајао и ратовао. Тада је настало страшно гоњење православне српске цркве у турским земљама, које је достигло свој врхунац спаљивањем кости св. Саве, године 1599. У то вријеме, или нешто прије (око 1578.) можда је опустошен и манастир Рмањ, пошто је »при крају 16. вијека« избјегао одатле митрополит Гаврил са 70 калуђера) и основао манастир Марчу у Хрватској. Овај митрополит као да се такође звао Предојевиће) и можда је био брат, или иначе род паши Предојевићу. У томе би случају народна прича била истинита, и онда је за времена тога паше, након мира од год. 1606. а јамачно настојањем тог митрополита, манастир Рмањ опет обновљен, као што су некако у то вријеме и други наши манастири обнављани (Озрен). Ту би онда имали сличан појав горке судбе наше, као што бијаше и са браћом Соколовићима, гдје један брат прима ислам, а други остаје у вјери отаца својих; обојица достижу висок положај, али онај прве ипак не заборавља млијеко материно, већ по могућности помаже измученој првашњој цркви својој и народу свом.

Но поред свега досадашњег разлагања, ипак остаје неријешено питање: кад је основан манастир Рмањ и ко га је подигао. Ту је још отворено поље свакојаким хипотезама, којима се ваља послужити у случају, ако су им на руку поједине прилике, а нема позитивних других доказа. Манастир Рмањ могао је постати у времену краља Драгутина, или за уплива

4) Гласник, 1890. стр. 149,—152. 8) Годишњица, стр. 259. и 260. | 6, Пок. Грбић тако га навива, и у низу марчансках епи-

скопа наводи два Предојевића, Максама и Гаврила.