Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 25

проводити у побожнијем мислима о рођењу, страдању, смрти и васкресењу Христовом, јер ове мисли стају на пут свакој другој мислл, која не би одговарала мјесту ни односном свештеничком позиву. У св. олтар није дозвољено свнштенику уноснти ствари, које се не односе на службу, која се у олтару обавља, а још је мање дозвољено свештенику, да на св. пријестолу оставља или полаже свој шешир, камилавку или што друго, које је изван службе. На св. пријестолу треба да је само св. Јеванђеље, антиминс, крст, дарохранилница, књига и други сасуди изкључиво за богослужење нужни, а све остало треба свештеник да са св. пријестола уклони, јер свака друга ствар, осим назначених, упада не само у очп вијернима, него се сматра и као омаловажење св. пријестола од стране свештеника. При изласку из олтара захтјева се од свештеника, да онако исто оејећа у души, срцу и мислима својима, као и при уласку у олтар, те да се смирено поклони св. пријестолу и цјелива га; а испред дверп, на које је из олтара изишао да се опет побожно и страхопоштовањем поклони, прекрсти и покаже тијем своју највећу радост и задовољство, што је удостојен био унићи у света светијех, гдје анђели желе завирити. За вријеме црквене службе дозвољава се свештенпку да сједне и одмара се било у олтару, било у цркви ако потреба и слабост захтјева, и то при читању катизама и при појању сједалнијех, но и у том свештеник ваља да је предосторожан и да пази, да не би они, . који у цркви стоје, узели то његово сједење као просто комотизирање у толико, што је мало њих, који у обзир узимају постојану службу свештеника на ногама и који могу себи представити, да свештеник у вршењу своје дужности може ипак малаксати и сустати тијем прије, што је служба његова разноврсна и може да буде у свако вријеме —- дакле сваковремена. Друге природне своје слабости, као кашаљ, кијање и т. д., дужан је свештеник, колико више може, да их у цркви прикрива чувајући се да својијем јакијем кашљем и кијањем не би пореметио у цркви ред, мир и тишину, која мора у цркви да влада. Он први треба да у цркви за вријеме св. службе набљудава потпуну тишину, и да се чува сваке вике и међусобног. ма с ким бидо гласног разговора, јер све то смета изва-

ђању молитве и другијех обреда црквенијех у прописаној тихој побожности и са срдачнијем одањем. Ако свештеник има нешто, да у цркви или на служби или потражи од онога, који служи у олтару или који у цркви за пјевницом поји или чита, то свагда нска благопристојно и шапћући у тишини ради, како не би помео друге људе, који су на служби у цркви у њиховом благочестивом, побожном расположењу, молитвама и мислима о Богу, о светијем службама и обредима, који се у оно вријеме и час у цркви обављају. Строго је при том свештенику забрањено да у црквм или при каквој црквеној службп запођене сам собом какву кавгу или гласно препирање са ма којнм било — и не само то, него му у свету дужност пада, да најодлучније стане на пут свакој међусобној зађевици или јавном у цркви препирању од стране присутннјех људи, појача, тутора, клисара итд. итд. У цркви и на црквеној служби треба да је свештеник не само при себи, него да живо пази п на сваки свој унутрашњи и спољашњи покрет; да у срцу свом осјећа, да је он сушти пријемник апостола, којима је дана власт да приносе Богу бескрвну жртву и да у томе смислу раде оно, што је сам Исус Христос рачцо и свршио на тајној вечерн. Према томе, када свештеник у цркви сдужи, треба да је што више може бити скроман, а када проповиједа или тумачи људима ријеч божју, тада се захтјева од њега, да не заврће очима; да не тапка и не маше рукама као по вјетру; да не лупа ногама по поду ј да не криви уста; да на сва уста прекомјере не впче; да се нагло и често пута не прегибе и нагиње тијелом, час на једну, час на другу Страну, час горе, час доље, јер такови покретп тијела могу додиковати и доликују само јавнијем глумцима, а ннпошто и никако свештенику проповједнику слова божјег, јер би кроз то изазвао код својијех сдушатеља смијање, које би сметало и на пут стало њиховом правом и побожном убјеђењу о потреби оне науке,'коју би им свештеник са онако неумјеснијем покретима свога тијела у цркви излагао. Када свештеник у цркви обавља коју другу службу као н. пр. када крсти и мнропомазује дијете, тада треба да га крстн онако, како ће побудити у срцима прнсутнијех људи осјећај благочестија према тако великој и важној тајнп; да чита све модитве, које су у требнику