Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 26

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

назначене, прн обављању ове тајне, чисто лагано, скромно и иобожно, како би га свак могао разумјети, јер кад би брзо и лакомислено читао оне молитве, не само да не би користио другима, који су вољни пазити на оне молитве, него би и самог себе изложио божјем суду и проклеству по ономе : „ГГроклет био ко немарно ради дјело господње" (Јер. X177111. 10). При вршењу овакове црквене службе и тајне захтјева се од свештеника још и то, да се не упушта у разговоре и шалу са кумом или бабицом, него да их по свршеној служби достојанствено и сходно свом звању отпусти поуком како треба да се владају у њиховијем обвезама према ново-крштеноме и њиховијем родитељима и т. д. Ако свештеник у цркви исиовједа кога, дужан је не само он обратити мисли своје на Христа Бога, који прима исповјед кајућег се гријешника, него још к томе мора настојати, да обузму исте мисли и онога, који се исповједа. За тијем свештеник треба да се за вријеме исповједања. понаша према ономе, који му је на исповјед дошао, онако, како би овај могао одма познати, да је пред благпјем, милостивијем, снпсходљивијем и у пуном смислу ријечи благочестнвиј ем својијем духовнијем оцем и пастиром, који је и душом и срцем спреман да га утјеши и изведе са хрђавог пута на прави пут мира, правде, љубави и истине. На тај начин свештеник присваја себи душу и срце онога, који је к љему дошао на исповјед; приближава га већма Богу и побуђује га на иекрено, тачно и незазорно признање и исповједање свијух своЈијех гријехова; а порађа при том у њему живу жељу, да се у животу свом исправи и искрено покаје, што иначе не би било т. ј. онда, када би се свештеник према исповједајукем показао суров, строг, нестрпјељив, одвише љубопитљив и као обичан човјек, а не као благи његов душевни љекар и судија на земљи. При причеш&мању људи у цркви мора свештеник да помишља на саму сушност и величину св. причешћа пак да га вјерујућијем раздаје са највећом побожношћу и страхопоштовањем, а да међу тијем забрани и предуиреди ма чије било наметање, да се час прије причести, јер то изазива у цркви неред и служи као знак слабе побожности. При том свештеник вала да се тихо и умилно моли Богу за опроштење гријехова свију причесника и да их својијем примјером нобуди

на то, да побожно присуствују и умом својијем прате благодаритељне молитве, које се послије причешћа у цркви читају. Кад свештеник у цркви вјенчава кога, треба и онда да је при себи у толико, што у тој тајни призивањем благодати Духа св. сједИњава он и бдагосиља два лица, која ће, уз задатак образовања једне нове хришћанске породице, неразлучно једно с другијем живити кроз цио свој земни живот. Ушљед тога иште се, да свештеник покаже величину и важност ове св. тајне сам собом, својијем побожнијем и достојанственнјем опхођењем при вршењу исте, те да сваку прописану молитву чита разговјетно и побожнијем душевнијем осјећајем, и да сваки поједини обред у тој тајни изврши тачно, смирено, ал уједно и величанствено, како би могао тијем побудити на побожност, ред и благопристојност и друге, који обично при таковијем приликама у већем броју у цркви присуствују. Пошто пак свештеник сврши вјенчање, захтјева се од њега, да као духовни отац и пастир поучи сходном бесједом младенце и покаже им у чему се састоје њихове међусобне дужности; да их опомене на постојаност и тачно испуњавање свијух црквенијех установа; на уважење н поштовање божјих и грађанскијех закона и на покорност, љубав и поштовање својијех родитеља. Поред оваковог поступања при вршењу обреда и служаба својијех у цркви, свештеник треба да је душом и срцем одан молитви и да на ову свету своју дужност не заборавља никада, а нарочито онда када је у цркви. Нужда и потреба свештеникове молитве исказана је у светом Писму старога и новога завјета и захтјева се, да се свештеннк непрестано занима молитвом, колико ради себе и општег доброг примјера, толико н с тога, што је богомољство један од главнијех услова доброг црквеног, па и иначе свештеничког живота. По овоме свештеник је дужан, да се за сваки свој рад и службу црквену претходно молитвом спреми; а кад на чију молбу обавља у цркви коју молитву, нека не мисли, да је он потпуно задовољно својој свештеничкој дужности ако је само просто прочитао над дотичнијем односну молитву, него треба да душом и срцем и участвује у оној молптви пак да то саучешће своје и спољно покаже. ономе, коме чита молитву; јер је свештеник посредник између Бога и људи, који се