Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 102

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св.

Као снажно окриље јеретика босанских сномињу историчари сви у глас н сидног војводу хумског Синдаља ХраииЛа кога заклетим Богумилом називају. Нисам нија компетентан да Сандаљево догматично исповједање потанко на тапет пзнесем, ал ћу читаоцима ххредочити мали извадак нз тестаментног инвентара, којх1 је Сандаљ у насљедство Сшввану Косачн оставио, са огромиим својим бох^атством. У Мљетачхгој и Дубровачкој ризници чуване су те драгоцјене ствари ХерхЈ ,егове, а међу њима налазимо: ЈГконица злаиса с' образом гоеиође иречисше и с' множеми инеми образе а с' седем балас и с' гивсш баласинов и с' девеш жмиралдом и с' двадесвт и гивсш зрн бисвра: иа: моЛи и инконв оковане златом и сребром и бисвром начинене; иа: ромвнча и мошши свеше. 1 ) За 1хас ће много вриједиТи ако се докаже да је Херцвг Стеван био вјере православне, јер бахн у његовој држави иајдуже се одржала аукторитетична црква босанска и вјера босанска , а дјед, хч)ст, стројиик и христјанин биле су личности, без ич)јXIX се нису државнп послови схзршавати могли, на који су били свједоци н прн важном измирехБу његовом са одметнутим сином Владиславом. На кад нмамо црно на бијело и V пашим и туђим изворима да је Херцег Стеваи свете иконе и свете мошти поштовао и у злато и скупоцјеио камење окивао их; кад у повељи Твршковој из гогодине 1367. налазнмо: ПРИС6Г0С/И0 нл /110Ђ6\'ћ И ИД СВ6Т0ЛЊ 6ВДЂ6ЛИИ КЛћН&Ћб С6; а нз писма краља Остоје знамо да је 1401. годпне позивао дубровачку репблику хт свечаност крштења новорођеног сина, 2 ) онда нам је то фактичан и познтиван доказ да то ннсу богумнлске халуспнације !) Гл. зем. муз. II. 24. 1889. 3 ) Соменш1,и IX. 1858.

већ чиста конфеснја садање источне босанске цркве. Преврните само прашњаве летописе западних пнсаца, па ћо те свуда паћи: да су краљ Осшоја н Херцег Стеван X/;«ниЛ Косача, челичне присташе цркве босанске и вјере босанске, бива, постојани и непоколебљиви Богумили. То корумпирање учених западних писаца потекло је, ја опет кажем, пз оригинала харангвираних папских узурпациозних фактома, којп су у духу римске пропаганде пнсали, да себи дуб.ви пут на Балкану прокрче, а своје религиозне интенцнје и конфлаграције, пред царнградском црквом хх пећском патријаршијом бар колко толко резонирају. Због тих теденционзних посланнца, анала п антптеза грјешио је и најозбн.внији љетописац XV. века М. Орбини , али опет нам је неке те мисионарске корупције расвјетлио или бар деиримирао. ' Орбини је позитивно потврдио да Херцег Стеван ннје био патарениста, јер од ријечи до ријечи овако нише: 1гоуахи1он'| с§'Н аша1а1о а 1)гасо\1х;1. шанс1о рег Б тесНс1 а Канва сће т росћх (11 ро,ч«о сћ С[пе.81а ух1а сће Ги 1' атхо 1466, Кавх^ов! топасо сН 8. ВавхНо е соп&88оге сГ е»8о 81еГапо, рог1о Н 8по 1е81атеп1о а Еапба, сће С081 сИсеуа е88его-Н в1а1о ох'сНпа1о (1а 1ш, е1 1'п 1е11о роћћсатеп1е пе11а 8а1а с1е1 сох181»'Но §тап(1е. Знамо да су Богумнлн мрзили исповјест, а Херцег Сшеван ето се исповједао као и сваки православни хрнстјанин. Треба лн још внше конзеквенције. Можда би још што могао овдје набројати, алн ја мислим да је и ово доста обп.вежило догматичнов јеровање највећег присташе вјере босанске и цркве босанске, а нећу ни да мп чнтаоц пребацп да сам иедаптан.