Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 II 7

Највећи гријех.

0

Приказано онима, који не иошшују Бога. Написао Јосиф Ј1. Кочовић, богослов и сриски учитељ.

Како у вјери п љубави према Богу лежи вјечни живот човјечпји. пошто човјек, који нраво вјеру.је у Бога и љуби га искрено, не може да не испуњава и његове заповијести — то је по . себи јасно, да је свакп човјек дужан љубити Бога. ЈБубав те најплеменитија врлина н добродјетељ, коју сам Бог даје човјеку. Прва и најглавннја заповијест закона божпјег јест: Ђ љуби Госцода Бога својсга свијем срцсм својијем и свом душом својом, и свом мисли својом и . (Мат. XXII. 38.). Осим тога љубав према Богу урођена је у срце човјечије већ по самој природп. Души човјечијој врло је корисно кад она искрено љуби Бога с' једне стране, што је љубав највећа заповјест и што: „.ткА1и,м,и'ћ Боги кга по[ ц ^ шитк У кп - к к-к б . мго ^" (Рим. VIII. 28.); а с' друге пак, што човјек налази у Богу највеће савршенсшво и задовољство своје. Он осјећа особиту радост у дупш својој, његово се срце весели а нада ожнвљава, и тежећи да се с' Богом сједини, искренн и побожни Хришћанин сматра, да су сва земаљска блага према Богу ништа; да је сво задовољство, које можемо наћи у земаљским благама и овдашњем животу у оиште незнатно и пропадљпво — један грумен земље, којп се брзо распане. Поред тога, што човјек треба, да љуби Господа, дужан је још да га хвали и прославља, да његова савршенства проповиједа, да му пјева н да му се моли, јер и у молитви прослављамо Бога и благодаримо му. У опште, што год чини ради славе божије треба да чини: „аци оуко Глгт(, ДЦ1( ,111 [ШТ(, ДЦК .111 ИНО ЧТО ТКОјЖТ!, К(А ко м<[к8 кожГго ткој)ит[," — вели св. апостол Павле (I. кор. X. 31.). И заиста цио свијет у опште и све што у њему постоји на по се, открива божија савршенства, проповиједа славу његову. Дијете чим проговорн пита матер своју: „Мама ! игга је оно?" — ноказујући руком на сунце, мјессц илп коју другу звпјезду. Кад му мати одговори на питање,

Тешко томе ко не иггује Бога, И његове заповјести руши; Јер том' нема живота вјечнога, Адски огањ снремљен му је души. Ј. Л. К. дијете пита даље: „Та ко оно све направи и даде?" Кад му побожна мати одговори: „Синко! сунце, мјесец и звијезде, као и све друге ствари, створпо је премилостиви Бог, који поред тога свему заповиједа и све одржава у животу" онда дпјете добро запамти „Бог", и какву год ствар види, вели оно, да је од Бога постала. На та| начин и мало дијете славн Бога и његовој се премудростп диви. Човјек, размишљајући о томе: ко га

створп,

управља њим, ко ли га храни и

стара се о њему, долази свакад до мисли, да све то није могао нико други учпнити, осим најеавршенијег бића — преблагог Бога; а посматраујућн пак његово свемогућство које се огледа на разнијем тварима, красоту васионе, коју је Творац најдивније уредио, не може, а да не прославља Бога, да се не диви његовој мудрости и величинн, па му за то с' пророком Давидом кличе: „ к(ако( дм^/иш дн ^к.инт^к Гошоди" (Псалм. 149. 6. сх.). Кад погледамо на видљива створења божиј а, мн преносимо ум свој Творцу, који је све ово тако премудро и прекрасно створио. Но све то није створено само да постоји, већ све има врло важну цијељ, да слави Творца свога. Природа сама по себи као безумна, не зна цијенити сву своју красоту и милину и не осјећа наслађења. Треба дакле тражити на земљи живу душу, која се са свима чаробним стварима божијнм зна наслађивати. Погледајмо сво биљно царство, видјећемо да је оно лијепо и прекрасно; ал' не зна и не разумије само себе ! Разгледајмо добро плодна дрва, па ћемо вид'јети, да она рађају вкусне, лијепе и прекрасне плодове, али за кога су ти плодовн? Нису за њих! Разгледајмо животиње па ћемо видјети, да имаду природни нагон, да се ране, поје и множе, али саме не знају за што то бива тако! Дакле запитајмо се: за кога листају планине и шуме; за кога се покрива гора зеленим листом, а цвнјећем цоља; за кога цвјета оно цви