Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 240

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 II 7

мноштво појава физичкога живота, које нас окружава, него ми не знамо ни еебе саме. Ми не знамо из чега смо састављени; којим је начином добило наше тијело свој сустав и живот; како се тај сустав развија и креће. Тијело је нашс права тајна, у којој се ум човјеков губи, и у коју не ће кадар бити никада да скроз проникне. А божанскн дух, којп оживљује наше тпјело, п који нам даје способност да љубимо и познајемо, та1 дух нам је још мање познат. Ми не знамо, како се тај дух, који је толико различан по својој сушности од тијела, како се он сједињава са тијелрм п постаје једно с њим. Ми не знамо, како постају наши осјећаји, наше жеље, наше наде. Ледном рпјечју, ми смо тајна сами себи. — У областп спољашњега живота, који нас окружава, ми смо тако исто у тами. Кажимо, да нам је науке открила и разјаснила неке појаве физпчкога живота; али шта то све значи упоредо са оним, што се још не зна и што се никада не ће нн дознатп? Па ако човјек није кадар да позна оно, што својим очима види, зар ће он кадар бити, да себп разјаснн вјечну дубљпну вјере? Сама је прнрода за нас недокучива тајна, и ми хоћемо, да у вјерп нпкакве тајне не буде. Ми не познајемо тајне нашег душевног и тјелесног сустава, а хтјелп би да су нам тајне божје. Свијет, што намје Бог припустио да расмтрамо, нпје него безграннчно море, у којему се без правца свакп час губимо, а међу тпјем хтјели би, да тајне вјере, коју нам је Бог открио да штујемо и да јој се покоравамо, хтјели би да нам те тајне вјере буду најјасније и да можемо својим слабпм очнма у дубљину њихову загледати! У оном истом степену, у коме нам неиоходна вјера, због слабости нашега разума, неопходна нам је вјера и због застрањености истога разума. Кад узмемо духовну страну човјека, шта има природнијега за њ, него да позна створитеља свога, узрочнпка свога бића; да штује мудрост, благост и сва друга његова божанска својства, која су у одређеној мјери отпечаћена, у човјеку, ко ји је створен по божјем облпчју? А међу тијем, кад погледамо на доба, прије него што ће се јавити христијанство, ми са дубоким сажаљењем о бједностн ума човјекова без вјере, морамо се само чудити, до каквог је стенена човјек ионизио био свога створитеља, и чему га он није био присподобио. Ништавећ међу предметима најниже врсте нпје постојало, а да од свега тога није

себи човјек начинио био толико богова, ставивгаи наравно по врх свега себе еамога, као најдраже божанство. Б8д (т[ ако коз «, казао је сатана људима; и они себе боговима и учинише. Овако ]е било, а дјеломице овако је и данас у области вјере. У области морала налазимо исто. Коме је непознато, до каквог ниског степена нпје био доведен појам о браку, о породичким везжма, о одношају родитеља к дјеци, о иоложају женскиња у друштву? Когико нам иеторија не казује о најскареднијим пороцама, коЈи су као врлнне сматрани били, а којима су се чак и храмови и олтари подизали? И до чега још друштво не би дошло било у пороцама, да се стега вјере није јавила? А зар данашња распушгеност у неким друштвеннм слојевима такозваног напреднога свијета не зависи од тога, што се се штује вјера, што стеге вјере нема? Потреба вјере истиче нам е> живо и са стране друге немоћи човјекова рнзума, са стране несталности његове у сваком животјом пнтању г , гдје му је нужно да учвршћен и 1а правилан пут наведен буде. Рдз&и-м кнуих , надтмље се, те као такав он хоће да зна све, хоће п а по евоме * разјасни свако питање не само нз соласти физичког живота, него п она питања, ксја се тичу духовнога живота, па и самога божздства. Па куда није залутао, н куда не лута и [анас разум човјеков у ријешавању тих питања. Разлика, која у томе постоји међу разнима, који .у хтјели по своме разуму ријешити иста питт,а, таква је и толико пада у очи, да само зааљепљени човјек може још да вјерује у неку етлност човјекова разума, Није мјесто овдје да ређам сва она разна учења, која су постојала, I која постоје и данае. а средством којих су ее хтјела рпјешити питања: о Богу, о природи веговој, о прпроди душе човјекове, о бесмрћу дше, о задаћи и судби човјека, једном ријечј; о свему што се тиче, како садашњег, тако ] будућег живота човјекова, Ја слободно могу раи, да колнко је било л.уди, којима се хтјело вијем бавитп на основу самога разума човјекоа, да је токико било и различитих мишљења. >сврћући се на ово, један нови христјански проовједник тужннм срцеги вапије к Вогу, да се сллује на човјечанетво и да га поштеди од сраме, коју безрасудно надувени човјеков разум хводи на његов етвор, уводећи прави вавилонс! метеж I међу људе. Па ако и када и игдје, то Јглавито