Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 II 7

овдје је неопходна вјера, да се са странпутице одведе човјеков разум, те упути сталним правцем. Познавши потребу вјере, непокварени човјеков разум радо јој се покорава п нрнма је, као поузданога помоћнпка у свему, што треба човјеку, да душевно спокојан буде и утјешан. Шта налази човјек у вјери, кад јој је искрено одан? Налази задовољење свију најплеменитијих жеља срца свога, а налази и утјеху за садашњп и будући живот свој. Вјера му казује божански постанак његов; казује му, да ће, ако јој је искрено одан, слободан битн од сваке страсти, да ће му срце бити проникнуто светом љубавл,у, да ће му разум битн просвјетљен чистом истином, да ће му воља бити свагда разположена само к ономе, што је добро; казује му, да ће вјечно блаженство ужнвати душа његова и да ће вјечно с Богом сједињен бити. Па понижава ли човјеков ум. што вјерује у такве истине, које толико части чине бесмрћу природе његове? Зар је љепше за човјека, да вјерује, да је он исто што и животиња, и да, га чека онакав исти свршетак, као и животињу? Онај, који нема вјере, може изнијети све могуће разлоге да себе оправда, али ја никако не могу држати, да ће се моћи много поносити тијем, што изједначује себе са животињом, која се по нагону у свијет јавила и нестаће је,која нема нитн какве наде, нити какве сврхе; не мислим, да ће такав имати особито уважење о себи, кад не може да на себе друкчије сматра, него као на створ, који се случајем на земљи јавио, који не очекује ништа послије смрти и који све задовољетво само у себи тражи, премда он у самој ствари ту нс налази, него само немир и непрестану душевну зебњу. Да се очигледније види, колику утјеху даје човјеку вјера, ја ћу да испоредим човјека, који вјерује, са човјеком, који каже да нема вјере. Човјек, који је проникнут жпвом вјером у Бога, он је господар својих жеља и свију покрета срца евога; он влада собом у пуноме смислу ријечн и савлађује сваку страст уздржљивошћу и постојанством у добру; у срећи се не заноси, у несрећп не пада духом; готов је свагда да прашта увриједе, вјеран је у својим обећањима, њежан у чувању пријатељства, неномичан у вршењу својих дужности; у богатству смирен, у сиромаштву спокојан, у слави понизан; једном ријечју, он је господар себе и пун је иоуздања

Стр. 241

у божји промнсао, који бдпје над људима. Па треба ли казиватн, колико вриједн такав човјек за срећу свега друштва ? А ево упоредо са овом сликом слика човјека безвјерника. То је човјек, за кога су правило његове страсти, закон његове мислн, власник његове жеље, стега страх од власти, Бог он сам; он се Бога не боји, јер не прпзнаје да га има; човјека не штује, као боисје створење, него као сваку другу животињу, која је дошла на свијет по његовом вјеровању, као и човјек; он се ни чему не нада послпје смрти, јер не вјерује у бесмртије душс; на врлине и на пороке он сматра као на дјетнњске предрасуде и као на условне установе друштва, јер не вјерује у вјечну правду и у вјечне законе о добру п злу. Ја не претјерујем, браћо, кад ово говорим; а ви којп живите вјером у Бога, кажите сами, како сматрате на онога, који вјере нема, и да ли може такав чоијек од користи бити за друштво, или боље, не ће ли од таквога човјека само зло бнти по друштво? Каквим ли сажаљењем не морате гледати на такве људе ви, браћо, који знате све благоДати по јавни и приватни живот, како друштва, тако и свакога појединца, које од' вјере иотнчу. Ово у осгалом знају у неком часу и они, којн казују да вјере немају. Јер погледајте на такве људе, кад су пали у такву невољу. Они учине неки пријеступ, па у часу кад познаду грдило свога прпјеступа, они се и нехотице обраћају к вјери за утјеху, и кад се утишала страст њихова, долазе к себи, те и не размишљајући, тајно се у дубљини срца свога клањају пред истином вјере. А у часу смрти, не дижу ли одмах такви људи очи своје к небу, не помишљају ли и нехотнце на Бога и на вјечну правду, не помишљају ли о будућности, коју су прије нијекали, и о вјечноме суду, пред којп сада морају да изиђу за оно, што су за живота учинили, једном ријечју, не траже ли тн истн у вјери пошл^едњу утјеху своју? Послије овога, што сам до сада рекао, ја I држим, да сам довољно ноказао иотребу и неопходност вјере за човјека, исто тако и корист, коју човјек од вјере има. како у овоме, тако и у будућем животу; а држим уједно, да нема ни једнога између вас, браћо, који ннје примио к срцу ово, што сам казао п да није дубоко проникнут л»убављу и оданошћу светој Христовој вјери. У овоме ја сам у осталом убјеђен не толико на основу изговорених сада мојих ријечи и наведених размшцљања, колико што сте ви сви

Б.-Х. ИСТОЧНИК