Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 242

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 и 7

погсорни синови и вјечни чланови свете православне цркве, и што имам увјерења да је уважавате као еднн8 [кат У|о ( гокорн^и и лпојто.пк Укј , које је глава сам Исус Христос (Кол- 1, 18. Ефес. б, 23), која је ступ и тврђа истине (Ј Тим. 3, 15) и с којом ће Христос бити у све дане до свршетка вијека (Мат. 28, 20). Као синови те цркве, ми смо сви. дужии у погледу нашега вјеровања цримати и свето чувати све оно, чему нас она учн и што нам она заповиједа даморамо вјеровати (I Кор. 11, 2). Заповпјссти наше цркве о вјери свима су нам познате, јер на свакој литурђији ми јавно читамо и свечано исповиједамо символ вјере, који су свети оци, просвећени Духом светим (Мат. 18, 19. 20), на саборима у ! Гиксји и Цариграду, за сва времена и за сав христијански свијет изложили. Овај је символ за много вијекова био обиљежје свега христјанскога свијета; а он је обиљежје наше и данас, као што ће он таквим бити до краја вијекова за све оне, који се буду хтјели називати и бити члановима православне цркве. Ја сам споменуо већ постојанство, које човјек мора да чува у вјери својој ; споменућу о томе и на завршетку ове моје' басједе. А то постојанство, браћо, ми треба да особито марљиво његујемо и према чувару те вјере наше, према светој цркви нашој; те при свијести о томе, да нам је она чувар онога, што саставља највеће наше добро на овоме и на ономе свијету, ми морамо готови бити да за њу све претрпимо, и да светињу њену свагда отворено и без обзира на икнкт.у жртву бранимо. Ово пошљедње ја нарочито наглашујем, јер ни данас још не престају дизати се гласови протнву цркве наше, који би јој хтјели значај понизити и светињу ње.ну омаловажитн. На те гласове ми би могли у другој прилици и не освртати се; али данас, кад славимо празник вјере и кад о вјерн нашој сада размишљамо, ми не смијемо то да чИнимо, — а још мање смпјем ја то да чиннм, имајући нред очима, прво, изричну наредбу о томе св. писма (Дјел. ап. 20, 28. 1. Тим. 4, 14—16), која ме строго везује, а за тијем заклетву, коју сам пред црквом положио, као првоевештеник. Ви сте јамачно видјели у односној рубрици неких периодичких нздања у нашој покрајини, да је ту скоро објављена једна књижица, која је изишла у пријеводу са латпнскога на наш језик, и која је сва наперена противу наше цркве и противу нас, који тој цркви припадемо. Кажу,

да је иста књижица растурена у мноштву примјерака по нашој Далмацији. Жалосно је, што се и дзнас може наћи човјек,коме на ум пада писати такве књиге и светогрдно нападати на светињу православне цркве, тобоже доказивати, како је она с правога пута скренула, што иоштује усномену светога патријерха Фотија цариградскога; али је још жадосније, кад се иријевод такве књиге јавља у једном од најпитомијих мјеста нашега Приморја, и од туда се распирује мржња на православне. Опровргавати наводе писца оне књиге, било би данас, послије свега онога, што је написано у обрану православља, било би, велим, исто што опровргавати некога, који би хтио доказати, да сунце не свијетли. Нијесам ја ради тога дакле споменуо ону књигу ; него сам овијем хтио само да прикажем жалосни чин, да ни данас још на измаку деветнаестога вијека, у ово тобоже просвећено доба, не престаје се ето излагати нападајима вјера наша православна, и како с погледом на тај чин, ми треба да смо тијем тјешње приљубљени цркви нашој и светињу њену да од светогрдних руку бодро чу г вамо. Има и још један појав, такођер од скорашњег времена, који нас побуђује, да се чим чвршће нриљубимо цркви нашој и да јој свеердно будемо одани. Овај је појав друге врсте од онога, што сам сада споменуо, али је једнака сврха и једном и другоме; само што овај по каквоћи својој може изгледати опаснијим од онога. У поменутој књизн отворено се напада на цркву нашу г , те се и лакше одбранити од откритог непријатеља; али за то треба много више опреза, кад се има да • се одбрани од непријатеља, који се ласкаво и у смиреној одори нриказује, — а ово је баш слу г чај са појавом, о коме мислим. Од неколико већ година ми чујемо са неке стране да нам се казује, како православна црква нема разлога постојати, како је она одступила од некадашњег свог устројетва, како је она у данашњем свом стању бесплодна и како се она мора измирити са западном црквом, те се с њом сјединити, да би могла успоставити некадашњи свој тобоже изгубљени сјај. Ово се нама православнима казује најмеденијим ријечима, узносећи до неба и хвалећи наше црквене обреде, али у исто вријеме наводећи, како би, ради свог сопственог значаја, православна црква морала жељетн нови „флорентијски сабор", који би имао изгладити