Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 243

разлике међу нашом и западном црквом и утврдити „плодовнтије и уетрајније измирење између тих цркава", другим ријечима, утврдити унију. Казује се и то, како ето и многи православни код нас, па чак и српски патријарх, уважавају што се са те стране ради у овоме погледу, те на основу овога и другога прориче се, да ће унија „до половице или најдаље до конца будућега вијека благословљена и спасоносна истина постати". — Пранославиа ];рква дакле имала би још живота педесет или највише сто година, и тада би. као таква, имала нестати! Остављам вама, браћо, који сте толико нривржени својој цркви и који је толико љубите, да оцјените, како знате, овакво пророчанство; а мени сада пада на ум, да се слично говорило у осмоме вијеку наједном иконоборском сабору (754- год.) о православној цркви, па послије неколико десетина година (842. год.) установљен је свечано празник православља, који се и данас још светкује п који ће се светковати док траје свијета. При тврдој вјери вашој, и послије свега онога, што се зна о светпп.и православне цркве и њених установа, које се оснивају на апостолским наредбама и које су у данашњем свом облику утврђене на васељенским саборима, ја држим, а и вп са мном, браћо, морате држите, да све оно, што нам се казује и поручује са поменуте стране, не заслужује труда да сада буде посебно опровргавано. Али осврнути се на ово морамо, јер из нашега ћутања дотнчни изводе корист за себе, те постају сваким даном безобзирннјн у говору своме о православној цркви Осврнувши се на ово, умјесто сваког иашег разлагања, ми ћемо ево ставити слије, ећа питања: Је ли братски, је ли христјански сваки час диратп православну цркву и проповиједати ништа мање, него да је она на лажној основи, те како се мора одрећп себе и своје деветнаестовјекове историје? Има ли смисла истицати ово сваки час, кад је хиљаду пута то опровргнуто било, и кад се очито зна, да су све то само узалудне ријечи ? Има ли емисла о томе говорити, кад сви знаду, колико су привржени својој цркви православни и колико их ово мора вријеђати? Не распирују ли се овијем без сваке нужде међусобне вјерске мржње? Не баца ли се овнјем сјеме раздора и међу народе, који једној и другој црквп прппадају? Што би сутра било, кад би епископи православне цркве почели писати окружннце и у истима се обраћати шљедбеницима западне цркве,

казујући им, како је та црква одступила од опћег јединства, како јој је устројство неканонично, и какосе она мора одрећи себе и сјединити се са православном црквом, другим ријечима, кад би православни епископи стали казивати шл>едбеницима западне цркве оно, што неки преставници те цркве казују данас православнима ? Не би ли се тим еппскопима са пуним правом могло опазити, нека они гледају своју цркву и нека не воде брнге о онима, којн им не припадају? Не би ли свак могао запитати их, у чије име они то говоре и ко им је на то дао права? Не би ли им се могао са свијем основано пребацитн вјерски прозелнтпзам? Ова и слична питања, која се сама природно стичу, иоказују и одвећ јасно, куда може повести онакво постуиање наспрам шљедбеника православне цркве и онакво дјеловање о самој тој црквн. Према томе н таквом дјеловању будите, браћо, веома опрезни, јер се оно на особито вјештачкп начин изводи и јер врло лако може ког слабомоћног у вјери да заведе. Али ди нк . иИцштја нрдФ нн 8гг)мш.»т 1 к (Јов. 14, 27). Онај, који је побједио свијет (Јов. 16, 33), који њежно чува тијело своје, свету православну цркву (Еф. б, 29), даће нам моћи, да се нзоавимо пз овог искушења (Мат. 6, 13), те да одоијемо и ову врсту нападаја, којима се ето излаже ваша света вјера. У свези са овијем ја би морао споменути овдје још један немили појав, који се показао у нашој покрајини оних пошљедних дана, гдје се вјера мијешала са предметима, који са вјером немају, ништа могу имати ништа опћега, и изнашала се као оруђе за земаљске и пријелазне сврхе ; али нећуда овијем мутим чпстоту данашњега празника и да припомињући ово, узбуђујем у вама осјећаје, који бн могли ослабити љубав, којом треба да смо данас сви проникнути према сваком па и према онима, којн на светињу вјере заборављају. Прекјучер смо чули ријечи Исуса Хрнста, кошма, се он обраћа оцу своме са молбом, да опрости безрасудним Јудејима, јер нијесу знали шта чине, н( к ^ датт , ко что ткорлт-к (Дук. 23, 34); кажимо ето и ми то исто, и опростимо онима, којп безрасудно свету вјеру омаловажају н допуштају себп употребљавати је као средство превртљивих земаљскнх ствари. Васкрсење је наступило три дана послије оне молитве Христове, па имајмо поуздања, да ће и васкрсење Христове вјере за све наступити, те да ће сваки појмити, да не