Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОМИИН

Стр. 251

Догс ми басамо по забитиим мјестима тражећи и сабнрајући иаше стариие са незнатиих еииграма, које је већииом иевјешта рука урезпвала, дотле иам иа много мјеста око залутм на коју грађевшп ГазиХ :]Ј (:(>р(',в -(Јсга ') сестртгћа султана Бајазита II., које је из рушенииа сриских храмова и манастира подизао. Моћнн побједнлац 1697 ирннц Евганије Савојски није нх ни такиуо, јер да је Босиа још онда остала ослобођена, турскн споменпци п мунаре бпле бп огледало н.епо, пред будућпм нараштајнма. Због слијеие освете и азијатског непросвећења, ево дапас се сви историчари превијају н муче ппсају Ни о нама у XIV. п XV. вјеку, о нашој скулптури и архитектури која је била на гласу. Странци већ почеше роптати: да их нпкад ннсмо нн имали, јер дакако, тврдећп протпвно нужно је имати фактичних података, а мн смо баш у томе оскудни. Да нам се још игаром наших земаља, не бјеле жпви свједоци наши светп манастири, могли би нас ту^и научењацп п у лаж утјерати, ал' у њима се још, осим тврдих зидова и лијепих фрескарија, нађе п по који комадић декоратпве црквених прозора п врата. Ти комадићи истиипто приповједају да их је српска рука пзвајала, а стубови, кубета п торуси вањски и унутарњи, поносе се својим архитектом Србином. Та осим тих истинитих свједока још нам причају и књиге са трошпих пјевница црквенпх: да смо важнпје догађнје традиционалне брнж.виво записивали н хранили, јер у њима на измо.вчапим и покпданпм листовима ннђе се још п сад по који заппс, да нас убједи: да смо ималн цјеле књиге, у које су се бнлежила јунаштва н ') Управљао Босном први пут од 1518. —1521., л дрЈти пут од 1531 —1542.

знаменпти моменти нашпх државника и прађедова. Ал' п1то да се позивам на та парчад наших рушевина, кад ено заштика силног цара Душана; ено епохе Нсмањс Сшввана; ено мудростп просветите.ва Савс светог! Ето свједочанства тенденциозном обмањивању. Кад нам је име и слава Европом још XIII. вјека брујала, онда смо куд н камо културно напреднији били за врјеме пада косовског. ал' са падом почиње наше вазално живовање, које нас је уназадило и тековину нам распудпло. Због тога распуда морамо сад, ако на какву старину набасамо, да се превијамо и довијамо, туцамо п муцамо о њој, незнујући од кога је, од куд је потекла, а често ни доба у ком је постала. Неимајући тачиих података нз прогалости наше, шта и шта пута, већ довршену расправу, бацио је наш историчар ил' археолог, презајућп да са њом изиђе п]>ед друге учењаке, а ннје ни сам себе о истиии дотичне ствари убједио. Борећи се са свима овим елементима заиочео сам овај мој чланчић, у ком ћу да опишем једну српску старину, а поред описа да п ја туцам и муцам, нагађам и погађам у ком је вјеку постала и коју је подигао. Нредагве вели, а и пређашњи описивач иоп Ј. Новаковпћ вјерује: да ју је Неманић сазидао, не давајући благо у лудо, већ „градећи многе задужбпне." То исто предање и тај аманет слијепог нам гуслара, приповједа нам: да је од тог пстот блага сазидан и манастпр Мл тлешево у Херцеговини, а ето свн знамо, а п записано је: да је Мплешево подигао краљ Владислав, чак унук Немањин. Ако негдје морамо п вјероватп народннм ијесмама и предању, то кадкад несмиз *