Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 252

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. (ј II 7

јемо се у њих поуздати, јер су те пјесме појезија народна. а појезија је крунисана идеалисањем. Како је год народ ндеално опјевао КраљевиЛа Марла, који Србима никад нигдје није добра учннио, тако је идеалисао и са првим организатором српске државе иа све што је дично и славно: ске је то дјело КраљевиЛа Марка, а све што је велељепно и поносито, све је то опет Пемањиио. И ја се нисам чудио што је предање од уста до уста сачувало се: да је овај манастир Немања сазидао, ал ми је за дивно чудо, од куд се пронпјело: да га је Мара кћи Ђур^а БранковиЛа подигла. Ово није ни једно ни друго темел.пто јер сам манастир који је овако скромно н на овоме мјесту сазидан, пориче обје ове народне празновјерпце. На темељу тога предаша и разлнчитог народног вјеровања, морао сам посумњати и у доба његовог пос/ганка, јер и.змеђу Немање и Ђурђеве Маре протнче внше од два сто.века. Градњу ове задужбпне, предање је ваљда за то Немањи прппиеало: што је Немања бно ожешен босанком Аном, ћерком бана босанског БориЛа. Нема ни сумње да је Немања, дижући по својим земљама свете задужбине, Босну заборавио окитити којом задужбпном, а така дјела живе са кољена на кољено. Ал' што се градња ове задужбине подупире са именом несрећне Маре, жене сулшана Мураша II., то ми је доиста чудновато, јер Мара није могла свога мужа склонити да јој рођену браћу Гргура и Сшевана не ослепп, а да је могла и смјела манастир иодигнути, у онда још слободној Босни, која је Мурату највећи трн у оку била.

Па ако је и смјела и дизала, овај скромни манастирак јамачно није поднгла. Ја сам се мучио п тражио и превртао све књиге п изворе наших прошлих дана, и о манастиру Гомионици не нађох ни цигле једне рјечице која бп га само споменула у доба султаније Маре 1445. године. Не темељу незнатих података, у црквеним књигамаи србуљама, забележених п на темељу насљеђеног предања, традпција овога маиастира износи нам спомене тек од конца XVI. вјека, а Краспћ пишући о манастиру Пакри сномиње Воведенски манастир Гомионицу чак у XVIII. вјеку како су га калуђери 1737. напустпли п нрибјегли под окриље пакрачком владпцп НиЛифору СтефановиЛу. По овоме што сам нагаао и по моме немеродавном мнењу, излази: да је 1><>веденски манастир поднгиут тек у годиии 1596., а да су га подиглн смирени калу"ђери манастира Милешева. Моје мишљење н закључке еклетантно посвједочују неколико записа Милешевачких калуђера, а конституцпја са.ме грађевине подупире ме: да је манастир на брзу руку подигнут, п да су оснивачи са маленнм материјалним средством V неирилпку долазили. Да су оснпвачи ове задужбине слабо материјално ситуирани били, посведочиће читаоцииа најбоље сам оппс ове скромне богомоље. А са малнм материјалгаш средствима, могли су опет само калуђерп V оно доба националним патриотизмом задахнути, и овако енергичног посла се латити. Народ нага у XVI. вјеку бно јо највећем насиљу изложен, те у забуни и ропској неи.звјесности једва се смјео крадомице, око слијепих гуслара окупљати, да са монотоних струна соколење у своје