Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 253

груди јуначке прикрије. И гусле и пјесма бјеху му и црква и мелем муиеничком понмжењу! Да не бјеше онда српских манастира и калуђера, јуначке пјесме, те илијаде наше, узрујале бп крв српских соколова те бп у оно доба, занесени јунаштвом Милошевим и Марковим, листом нзгинуо а тежак синџир турски неби раскинули Али гдје су гусле расна.вивале, храниоци вјере и науке српске, знали су разблажитн зналн су народ увјерити о божијој свемогућој волјИ и искушењу; знали му улити наду у Бога и бол>у будућност, па мећуки свој испоснички живот на нај.вуће муке и најгрознију смрт: зидали су скромне богомо. 1,е ио свпма крајевнма заробл.еинх сриских земал.а; у њима молили Бога за народ свој; у њих сакуиљали сироте и изнемогле да их одјену и прехране. . . Тако невољно стање и тако жалосно искушење донпјела је народу српском пајвише 1595. година, а владавина валијска потурчењака Исмаил-иаше. Тај мучител, српски, са својом валпјском самовољом допустио је бјесном Синан-паши да из Милешева однесе тјело српског светитеља Саве, а манастир да разори и калуђере на муке метне. Од 72 калуђера Милешевска, једва се спасао чроигуман Савва са 4 јеромонаха, 1 ) којн су крнју ћн се по шумама и иећинама чекали згодно врјеме, да се опет у свој манастпр поврате. Ал свршетком те исте године, порази их ужасан глас: да је тјело свечево спаљено иод Биоградом на Врачару. И земља се потресла од тога недјела, и народ српски пропиштао је и у прах пао пред силним господарем сулшаном Сулејманом. 2 ) х ) Сербске печали. Будлм 1799. године. 3 ) Овдје је писаи, „С. II." ногрешио јер сул.тан Сулејшш умро је прије тога 1566.

Године 1596. дође за босанског валију Абарди-иаша који поче сриско свештенство глобити а народ на сараорину и иргитовање у највеће празнике гоиити и због тога кроз неколико мјесецн добије ферман, да Босну остави, а на његово мјесто дође Ходаверди-маша, који мучењем народу дозлогрди, па се листом иоче у Славонију и »Лпку исељавати. Тих горких година и митрополит Дабарски Гаврило са 70 калуђера остави Босну, која већ бјеше огрезла у јадима. Смирени Милешевачки проигуман Савва, вндећи како се народ из Босне исељава, а задахнут над моштима свога имењака св. Саве, љубављу сирам рода свога, дође са братством својим у највеће босанске збјегове под Крајину, па да народ задржи од исељавања: удари темељ маленој овој богомољи, крај воде Матаваза Црква је на брзу руку саграђена, те судећп по форми и величинп мора да је још 1596. п пропојала у славу божију. Црква је зидана у неиравилном византиском стилу, тако, да се тај стил тек у унутрашњим декоративима види. Темељ јој је ударен у обичном дугуљастом четверокуту без инајмањег овално1 извода, п тек код кубета зидови су са једне и друге стране мало виши од крова, да изгледају као крст. Изнутра јој је свод сведен на три ребра, па једно ребро одељује олтар, а дру га два наслањају се на четир дебела ступа, два у мушкој, два у женској препрати. Графена је од тврдог камена ког овдје у близини има доста. Како се види ио градњи, камену и малтеру црква никад није свој грађевински облпк мпјењала, оспм што јој је у најнокије доба 1828. дозидано у дуљину 4\50 м., те јој исти наставак даје старији тип,