Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 226

Св. 8

Господ 11е, вас избавити. Је ли који између богова других народа избавио своју земљу из руке џара асирскога " (гл. 36. ст. 2 и 18.) Због ове поруке бно јецар асирски страшно кажњен, јер: „ Тада изиђс ан/јео Тосподњи и поби у околу асирском счпо и осамдесеш и леш тисуЛа: и кад устагие у јутру, а то сами мртваци и (гл. 37. ст. 36.) То је учпнио Господ за то, да би дознао горди хулитељ колику снагу има Он. Даље приповиједа Исаија: дигогие се синови на оца својега, убише га мачем и један од њих завлада мјесто њега (гл. 37. ст. 38.). Ади и праведно је што отступише дјеца од оца, јер и он отступи од Бога. Зар који од онијех што вичу на Бога, нијс налазио у св. ГГисму и другијем светијем књигама пријетње п казне, које се таквима одређује? Зар се није увјерио и освједочио, да Бог по свом правосуђу казни свакога, ко га не поштује и ко му се противп? Да би се тим увјерили о свему и да би се поучили, мислим, да неће бити сувишно ако овдје наведем неколико кратких приповиједака. Те сам, као и нешто о богохулству нашао у књизи: Амарталон Сотиријз (Грјешних спасеније) и превео их са елавенског све четири. Књига ова написана је рукописним словима, а налази се код г. Ристе Кочовића (ПавлоВића) у Фочи. Доста јој има година, али је још тврда и неподерана. 0 њој мислим да ће гдје још бити. Из настојечих приповјетчица можемо дознати како пролазе хулитељи, у њима се огледају патње н муке, које су претрпили и које ће претрпити такви људи; оне треба да опомену свакога, како би се својијех тешкнјех грјехова онростио и избјегао ону или онаку казну. Ево све четирп приче: 1. У нском граду био колар, којп је ради сваке на и најмање кривице хулио. Кадје једног дана возио пуна кола људи пукао је из неба гром п запалио само њега једног, не повредивши ннкога од људи, који су с' њим ишли. Ни коња ни дрво од кола, не запали гром, а то да се занста зна, да га је постигла несрећа од Бога, т. ј. казна за хрђаво дјело. 2. Лађар некн прелазаше нреко воде с' лађом и како се појави протнван вјетар иохули на Бога. Вјетар одмах нреврну лађу у воду те иста потону као камен. У њој се утопн и лађ.чр премда

је знао добро пливати. Кад га другови извадише из дубине воде, нађоше га без језика. За кратко вријеме не виђаше главе на њему, од чега се препадоше и побјегоше, а тијело његово постаде оног сата пред свима пљеном нечастнвијех. 3. У Паризу живљаше неки славнп кнез по имену Симон, човјек мудар и књижсван. Но како је био сувише горд, то је једном ириликом говорећи високу и знатну бесједу о филозофији при крају нсте изговорио ову хулу: „Три су човјека била на земљи и у свијету, који су г снојим знањем и науком узели у област цио свијет и покорили сву твар: Мојсеј, Христос и Мухамед. Мојсеј превари Јудеје, Христос Хришћане, а Мухамед опет своје народе!" Чим је ову хулу изговорио био је рањен од свевишњег Бога и пао на земљу као мртав. Кад су га његови сродници однијели кући, лежао је у мукама три дана и три ноћи. Мучио се неисказано, болест му је бпла страшна тако, да су многе ране нсвидимо долазиле на његово тијело. Од великих мука изгубио је вид и говор а рикао је као лав у пустињи. Кад је дошао крај живота његова повикао је: „Алкида номози!" (ова је била његова суложница) и овим страшнијем гласом предао је своју душу ђаволима. Тај догађај јако је устрашио становнике поменутог града, који су се чували, да у будуће не хуле, и тако да не напану на њих страшне муке, које снађоше несретног хулника. 4. У некој земљи живио грађанин, коме је похулити било нешто обпчно. Он је могао похулити Бога као друга свог бсз икаква страха и стида. Кад јеједном играјући ногубио све новце изузимајући само један динар, похулио је на Христа Бога и његову св. матер а призвао у помоћ нечастивог, који му се и јави и запита га шта ће од њега, а он му одговорп: „Даћу ти душу и тијело узмп овај динар од мене !" А ђаво узевшп новац поста невидим. Сјутра дан, када стајаше човјек тај у кући својој врло рано док још ни је ништа окусио, размишљаше са великом тугом, као каква луда о оном, што учнни јуче. Испред куће прошла је нека снромашна жена, која је за љубав божију поискала од њега милостињу. Он јој на молбу рече: „Не ишти у мене за љубав божију, јер ја с' њим немам части него ншти за име нечастивога, који је мој