Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 328

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

ник Јована Богосдова. По одређењу Апостола а особито по жељи Јована еванђелиста бје он рукоположен за епископа Смирнске цркве. По старом предању, чудно виђење, које се је виђело у моменту његовог посвећења, показало је народу, да је он прави избраник Божији. Предање вели, да је необична свјетлост у једаред озарила Поликарпа, да је бијела голубица лијетала над његовом главом, да су га многи вјерни славом озарена видјели, — а други опет — у војничкој оправи као за бој спремна. Апостол Јован и пошље је увијек горио великом љубављу према благочастивом епископу Смирнске цркве, те у Апокалипсису њеном анђеду — иредстојнику објављује он о њему виђење, које се збити има. „Не бој се оног, што претрпљети мораш; ето ђаво ће иеке од вас метати у тамницу, да вас куша, и пмаћете невољу десет дана. Буди вијеран до смрти, и даћу ти вијенац живота." (2, 8.—11.). Многи најстарији учитељи цркве предпостављају, да је у том изображењу анђела Смирнске цркве тајновидац мислио самог св. Поликарпа; барем су црте тога изображења нашле прекрасно оправдање у животу и смрти Поликарповој. И заиста, доста је муке и опасности предстојадо св. мужу у течају његове многогодишње службе Богу. Карактеристичне црте о општој његовој дјелатности сачувале су се у споменицима, који представљају његове одношаје према другу св. Игњтзтију, епископу антиохиј ском, и према ученику св. Иринеју, епископу Лијонском. Посљедни се овако о њему изражује: „Поликарпје увијек учио оно, што је и сам примио од Апостола, оно, што учи црква и што је истина. Ми имамо о том свједочанства од свију цркава Азијских и оних, који су до сада прејемници Поликарпови". Ево, између осталога, свједочанства о сталности, с каквом су се мужеви апостодски држали учења, које су примили од апостола! Веома је жаловита успомена св. Иринеја о своммалоазијскомучитељу, коју је он оставио у писму Флоднну, који је такођер био ученик Полпкарпов, но који је послије потпомагао мнијења неправославна. „Нису нам такво учење предали предшастници, који су сдушали саме Апостоле. Ја сам био још врло млад, кад сам те видио у Мадој Азији код Поликарпа, Ја би сада могао показати мјесто, гдје је сједио бдаж. Подикарп и бесједио, могао би оцртати његов ход, начин његова живота и спољашњи изглед, његове бесједе народу, његово братско дружење с

Јованом, како је он спомињао његове ријечи и приповиједао, што је чуо од њега о Господу, о науци и чудесима његовима. У вријеме гонења Домицијанова, Трајанова, Адријанова и Антонинова јавља се св. Поликарп тврдим и неустрашивим пастиром цркве, који је увијек готов жртвовати свој живот за име Христово. Но гонења га прођоше сретно, и по милости Божијој дуго је он вјернима служио као живи образац свију хришћанских врлина и сви су с особитом побожношћу свртали пажњу на науку ученика апостолског. Подикарп је непрестано проповпједао рпјеч Божију, побијао јеретпке, н многе, који су билп преварени лажљивим учењем, обратио правој вјери. Иринеј између осталога прича, како је једном Подикарп, кад је срео јеретика Маркиона те кад га је овај упитао: „Познаш ли ме?" Одговорио му: „Познам, ти си првенац сатанин" ! Св. Поликарп ревно се старао за распрострањење еванђеља не само у области, која бјеше повјерена његовој бризи, него и у одаљеним предјелима. Он пошаље сдавног Иринеја и с њим неколико ученика својих у Галију— данашњу француску, да проповиједа хришћанство. Старајући се за благо цијеле цркве путовао је Поликарп већ под старе дане своје у Рим, да се посавјетује с римским епископом Аникитом (157. — 169. г.) о времену празновања Пасхе. Црква Смирнска и неке друге малоазијске цркве светковале су Пасху у 14. дан ирвог мјесеца (јевр. Нисана) иза прољетњег равноданства (ас^итосИиш), посвећујући ју успомени последње вечере Спаситељеве с ученицима и установљене на њој тајне Евхаристије. А Хришћани западних цркава давали су Пасхи згначај годишњег празника васкрсења Христова и празновали су ју у први недељни дан посдије прољетњег уштапа (пуног мјесеца.) Свака црква основада је свој обичај на предању апостодском. Савјетовање није сагласидо епископе и спорно питање, које се тицадо не битности догмата, но само мјестног обичаја, бје ријешено у правом хришћанском духу мира и љубави тако, да је свака црква и надаље задржада своју ираксу. А у знак тога, да пи Поликарп ни Аникита једнако нису нашли у том узрока да наруше узајамно општење, Аникита је стога указао епископу Смирнском част, што му је дозво.шо, да може у римској цркви свршити тајну св. Евхаристије. У вријеме свога боравл,ења у Риму Поликарп је с ведиком силом убјеђења и свете рев-