Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Стр. 337

ни без мира, а у исто то доба Аустрија посједе Нови, Дубицу и Градшику, те се незнађаше дал' су та мјеста турска ил аустријска, јер не бјеше нраве границе. Како се из историје зна Ћесар Карло III. помажући руској царици Ани , тек 1737и сам се у рат са турском заплео, то овом невјештом запису не могу ни Бог зпа каку важност давати, ал' ипак алтернативно морам потврдитн да је писац хтјео само нстину нараштају оставнти, па је могуће да се полптпчне зађевнце 7. година прије 1737. у Боснп заплетале. Како су тих година Гомионичкн калуђери у манастиру Пакру прибјегли, а ја ненмајући о томе тачних података, потражио сам живу књигу, стогодишп.ега старца Милу Маријановића, да његово сачувано предање идентифицирам са мојим градивом. Моја жеља готово ми се не испуни, јер нађох и ту живу књигу затворену, која кад се и отвори изханђана је, а предање у њој изблпјеђело. Старац Маријановић старошћу опхрван расејан је и подетињен, те ми више послужи: као психолошка карактерпстика за какавроман. Приповедајући ми неке чудновате детиње приче, једва ми је пошло за руком да му неколико истинитих ријечи измамим, завјерив га присегом о истини њиховој! Од свога дједе и оца слушао је: да су калуђери за вријеме рата Ерцега Евђенија, манастир напустили, али га немогоше ирежалити и са свим оставити, жпвпли су у шуми Кпку, ио сата далеко од манастира. Од то доба цијела шума због калуђерскнх лагума прозвала се ћеларија. Неколицини колуђера досади већ то у шуми жпвотарење па се понуде Ерцегу Евђенију да нх у каурску одведе. Ои на то пристаде те оии са игуманом Пахомијем пређу у Српјем, а само два калуђера п један ђак остану, немогавши

манастир прежалити. Кад је Ерцег умро онда је и рат био свршен, онда се они опет врате у манастнр па га оправе и |јака закалу^ере. Од то доба манастир је био на миру све док црни Ђорђе не удари на Турке, а онда га Турци запале, иа га тек за вријеме куге покрију н поправе и зидом унаокало ограде да волови н турски коњи у цркву не улазе. Између његовнх силних прича, ја сам једнно ову прибележио јер се у неколнко слаже са Красићевим податцима. Разлика је боме досга велика, јер Краснћ вели: дасу Воведенско-Гомионички калуђери тек 1738. прешли у Пакрац под окри.не владпке Ни&ифора СтсфаиоеиИа а принц Евгепије Савојски ') ратовао је у Босни и освојио Сарајево још 1697. године, а већ умро 1737., дакле прије годину дана иего што је Карло III. озбиљно заратовао са турском. Но како је послнје тог несрећног рада умро сам ћесар Карло јонт нсте 1737. године, то се Маријановнћево предање на самог ћесара односн, а збил.а послнје његове смрти турска је мнровала, јер је тим ратом била задовоњна ц у Србији и малој Влашкој. После ове моје дефиницпје још остаје не расчишћено: дал је збиља по предању принц Евгеније можда још за вријеме свога ратовања, са калуђерима прелаз у Славонпју уговарао па је можда игуман Пахомије, тај уговор тек послије смрти принчеве извршно. Са предањем Маријановићевим: да се манастир посљедњи пут за вријеме куге обновио, слаже се и један заппс који сам на Србљаку нашо: <3*(| ПИ1Л ерО /ИОНИТ, МЛ1ТИЛ ОД [!.1Л ТИ.НЛр,! ИЗ ј ИИЛЕ бричн КНИГИ и) НОКИ! прлзннкл ,ЧЖЛ уИМСГИИ Н|'8.И/1Н'К родо.и НЧЛНЦЛ ИКН ГОДНН.1 ,1Ш5(' н.иордии кУг.1 /ИНОГО иирод.1 по.иорн /ИНОГ( ДО.ИОК! Ш пУсГН Ч-.1Д.1 КН.1К& КИрУг!рЛ П!рКО ОфП* ИрКН.ИДр!ТЛ ПИ^блШС кторо ИТ.1НЛ1ИИ /НН.1Т0К1ГГК Тр!Т! НгУ.ИШг ,И!,|!ТН! ,|Н'|.1ННН'К Ч!ТК!рТО! ј ) Народ га зопе Ерцегом.