Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Стр. 357

нашега друговања у овоме заводу, гдје смо ми провели четири године управо као у једној српској породици, гдје су сви чланови потпуно једнаки, г. г. наставници су као родитељи, који ту породицу васпптају једним духом, духом љубави према нашој светој православној вјери и према нашем милом народу српскоме, коме мп треба да будемо свештенпцн и учитељи. Запитајмо се: ради кога је основан овај завод и коме се та и толика доброчинства у њему чине? Је ли нама? — Јест — и нама — али само у толико у колико ми та доброчпнства уживамо али ако се добро промислимо и метнемо руку на срце; тад морамо признати да се то не даје нама, јер ми нисмо тога ни достојни: него се даје некоме другоме, ко је заиста достојан, а то је добрн, честити п искрени наш народ српски у овнм крајевима, којега има грднн број још тако наивна, проста и неука, да се може за њ слободно рећи да не зна шта је десно шта ли је лијево. Кад ми знамо: да ми уживамо овдје управо оно, што је нашем народу дато; да се ми овдје оспособљавамо за српске народне свештеннке н учитеље; да смо ми рођени синови ове земље и овога народа, којн у нама има више повјерења него ли у странцима макар они и бољи од нас били; онда мп знамо и то да смо ми у смпслу Спаситељевих ријечи: „Пастир добри душу своју полаже за овце" (Јов. 10. 14—1Г>), као пастири свога народа дужни смо положити за њ не само душу него п тнјело и сву снагу чувајућн га и крчећи ову необрађену њиву, коју хоће коров да загунш. Тежак је посао, што нас чека и нека нико не мисли да смо ми кадри просвјетити наш народ — не — то никад, али кадри смо му у многим приликама олакшати терете, које он мора да еноси, што ће нам опет само тада поћи за руком ако будсмо прави и искрени пријатељи свога народа, ако добро ушчувамо народне светиње п народ узучнмо вијерно у духу његових релиђнозних и народних осјећаја, прогонећи између себе неслогу — ту кугу српску. — Без сваке сумње биће корова, које ћемо ми морати голим рукама чупати, али тога нека се нико не плаши јер ко више труда уложи, добиће већу награду од нашега преблагога Спаситеља, који каже: „Раденик је достојан плате своје" (Лук. 10. 7); сваки ће прнмити своју плату према своме труду

коју ћемо ми за сигурно још овдје на земљи добитп ако је зараднмо, јер ми смо позвани да радимо у народу, — којп зна платити и зна бити благодарним и који се може поноспти том својом карактерном цртом као ниједан други народ. Знам да ће сваки од нас, који данас сретно у народ полазимо, знати удесити своју поуку н свој рад у опће према народним потребама и приликама, али поред осталих наших светих дужностп треба да имамо на срцу у првоме реду наше српске школе п материјално стање нашега народа, и да чинимо све, што може школе и народно благостање потпомоћи. Разумије се само по себи дајенаша најпрва и најсветија дужност чувати нашу свету православну вјеру, српске народне светнље и морал, али иза овога мислим заиста да је једна од најчаснијих и најсветпјих дужности не само наша него и цпјелога свештенства у нагаој милој отаџбини Босни поносној и кршној Херцеговини, заузимати се за народне српске школе, које и јесу баш срество за очување нашнх светин-,а, а пошто ове завнсе од материјалнога стања народа — то се дакле јасно види да је свештенство позвано да чува народ од материјалне исто тако као и од моралне пропасти. Овако наше свештенство може осигурати и своје стање — и то мислим да је свакоме јасно, који зна да је у нас исторпски развитак тако, да је у њему народ н свештенство постало нешто истовјетно. Српеки свештеници нс могу се узети као сталеж, него као народни људи, које је управо увијек народ издржавао као своје старјешнне духовне, а у несретнпм приликама народ је штитио своје свештенство — и управо народ је очувао и вјеру и свештенство. С тога што јс код нас свегатенство п народ био са свим скоро једно но сталежу ми и налазимо чак и сада свештеника старих, који се нн мало не разликују од евојих парохијана а ма бага скоро ни у чему. Данас су прилпке друкчије п мп не можемо тежитн за тим, да останемо увијек тако прости п мп и народ — али можемо тежити да се једнако просвећујемо — н да останемо увијек опет у напретку једно исто са својим народом, који кад је сачувао вјеру и њене свештенике, сигурно ће их знатп и пристојно издржавати. Ми смо дужни радити за опће народно добро и не можемо учинити све, али „кад сви учнннмо