Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 377

шашс заповнјед његиву. Освећенп, умудрени, укрјеиљени и осназкенн силом и благодаћу св. Духа идоше по цпјеломе свијету и сијаше сјеме божанствене иауке. Па тај се начин основала црква божија. Да би се сви, којп се у тој цркви налазе спастп могли, устаповио је Спаситељ наш св. тајне и предао их цркви, да она сваком свом вјерпом сину раздаје те дарове божије, на да се тако сиасу п вјечнп жпвот нашљеде. :— < ) неизмје ,]Н1е милоети божије; та колпко је дубок онај извор одакле она ттзвпре. II нас Бог удостојп да будемо чланови негове цркве. Поред свијех грпјехова н безакоња наших, којнма Бога в])ИЈе1)амо, опет нас < )н во.ш и као своје синове предаје пас матери пркви, да нас она васпнтава н енрема за вјечнп жпвот. — Ов. Кванђе.ве п ев. оци уче нае, да се само опн спасавају, који ее у иравославиој црквн налазе. Ма колико да је човјек доба]), П])аведан н поштен, на ма вјеровао он у правог Бога и извршивао еве Шегове св. заповијестн, и све остало чинио, као и другп Хрпшћанп, оп се не може спаетн, ако није члан православне цркве. Кад емо мн члаповп православне цркве, кад пам опа ноказује пуг, којп водн к'Богу и вјечном животу, онда јесмо лп мп с тнјем иостигли снасење н је лп то еве. Пнје браћо. Мп још нисмо спашеин. Ми самп својим сопственнм трудом, радом п животом уз помоћ божнје благодатн треба, да овђе на земл>п заслужимО вјечно снаеење. А како ћемо га заслужити, то нам св. наша црква казује. Па да чујемо, која су својства ев. цркве. Св. наша правОславна црква јест истиппта п етоји у врло тијесиој вези са Господом нашим Псусом Христом; јер је Он њу основао; Он њом духовно управља; Он је својој цркви предао своју науку, предао јој св. тајне — средства, преко којпх се на Хрншћане пзлијева благодат божнја-; Он је дао цркви сва правила и Законе, но којима се Хришјишн у своме зкивоту управљати имају. За то се и назива истинитом. Благодаримо Богу л>убезни моји, кад нас је удостоио, да будемо у овој иетппитој цркви, у којој и он сам пребива. Али кад се мн налазпмо у истинитој цркви, која је тако близу Бога, онда морамо бити пстинпти Хришћани, па као такви морамо се старати, да познамо н.ену науку и да се тв науке чврсто држимо; јер без праве

и тврДе вјере није могуће Богу угодити. (Еф. гл. II. ст. (>.). Ту нраву пстнниту кјеру —једино најдрагоцјеније благо наше, — даје нам само нравоелавпа црква. Само ћсмо се на тај начпн моћи сачуватп од иеистнне, уклонпти се од сваке лажне науке, евију заблуда невјеровања. Па кад емо дозналп праву петину, онда смо дужни пашу пстпннту ц]»кву, која нам ту истину даје, љубити, уважаватп, размишљати п говорити о њој н њеној науци. Свако, ма п најмање неуважење св. цркве водп одпаднпштву од Бога. Псцовједа.јући вјеру, коју нам наша црква даје, не треба никад да се стпдимо своје вјере, а тако нсто н цркве. Велика п тешка казпа чека сваког 011 ог, којн бп се стидпо евоје цркве, па према томе н самог основатеља њеног Господа Исуса. „ Ко се постиди .мснс и мојс науке. ттосжиди Иу се ија и.сга иред Оисм мојим, који је иа небесима," — велп Спаситељ. (Марко гл. 8, ст. 38). Сјетимо се браћо прошлнјех црквенпх времена, па ћемо впђети врло много краснпјех нрнмјера о љубави према матери цркви. Св. мученицп су пајужаепије муке сносили, па и жртвовали се, али се своје вјере нису одрицали, шггп се од црк.ве своје удал>пвалп. Црква православна јесте једна. Једна је ради тога, што има једну главу.— самог Господа Псуса Х]шста, једну вјеру, једие тајне. „бдин-к 1'ошод-ћ бдим.1 к^р.1, едино крнцнш," — вели св. ап. Павле. (Јеф. гл. 4, ст. 5.). За то је и црква наша једна. На иошљетку и она сама себе назива п једном а . — Ево нам још заповнједи црквенпх, које се нас тичу и којпх ее морамо у току нашег живота ирид])жавати. Црква је наша једна, па за то се и ми, као чланови цркве, морамо старати, да то једппство црквено очувамо. Сама вјера наша учи нпс, да су сви Хришћанн једно тијело, коме је Хрнстос глава. Мп смо удовп тога тпјела, за то морамо један другог потномагатн у свакој пот]>еби његовој. Треба да се свачпјој срећи радујемо н да весели будемо у тој радостп његовој, као год и својој ; а не да један другог мрзимо и завидпмо срећи његовој, јер би онда поцпјепали опо јединетво, ону цјелину, коју свп ХрпшКапи састављају. Апостол Павле иоучавајућн вјерне Хрншћане своје, преиоручује нм, да то једннство одрже пзмеђу себе, те „ако страда један уд, нека с њим страдају свп удови, а ако се славп један уд с њим нека се свп радују и . (I. Кор. гл. 12, ст. 26.)