Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11 и 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 431

Бесједа о васз Величанствени данашњи празник „Ваведења пресвете Дјеве Марије" у јерусалимски храм) подсјећа нас, како су родитељи пресвете Богородице, колико из родитељске љубави према свом дјетету, толико из синовске благодарности према Богу, сматрали за прву дужност, да своје дијете што боље одњегују и васпитају. Пошто ми родитељи ничим другим боље не можемо, ни љубав своју према дјеци, ни благодарност према Богу засвједочити, него ако се постарамо за добро васпитање дјеце своје, то дрзким, да ће ми приличити ако данас поведем коју ријеч о важном дјелу васпитања. Васпитање дјеце ваља да нам је свима први и најважнији задатак. Погледајте на земаљске народе, потражите који су то што су одњеговали мудре п врле мужеве; што су човјечанству учинили и чпне добра помоћу науке и вјештина; што су са земаљском и небеском свјетлошћу просвијетили непросвијећене, и који су сами међу оеталијем народима засијали као јасне звијезде, — па ћете виђети, да се само мудри и научени народи удостојише толико велике славе и части. Само су такви могли имати: Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, св. Саву — тог' првог' просвјетитеља српског', у опште славне говорнике, научењаке, војсковође, ваљане и честите грађане. Зар мислите да би стара Атнна — да није његовала науку — имала онако славне мужеве, као што бијаху: Сократ, Платон, Аристотел и други, па још у оно доба, кад свјетлост христове науке не бјеше обасјала људе? Само из тога можете дознати колико је важна наука и ваљано васпитање. Да не наводим, да без школа и науке, не може данас ни један народ напредовати; да не говорим опште познату ствар, да и нама Србима у Босни и кршној Херцеговини, нема ниђе на другом мјесту средства, које би нас из мрака незнања извело и за осталијем народима упутило — него у науци, споменућу вам неколико примјера из св. Писма. Још у старом завјету премудри Соломон упућује Израиљћане, да своју дјецу васпитају и да им предају науку и знање, па вели: Нека се тгрима настава у разуму, у правди, у суду и у свему. МладиИима нека се даје наука и знање, да разумију приче и значења ријечи му-

итању дјеце. „Знање је свјетлост, знавве је моћ, Учимо браћо дан и ноћ" дријех људи и то Ле им бити вијенац од милина око главе њихове. и (гл. 1. ст. 3.) На другом мјесту св. Писма вели се: „ Похитајте за науком, да се Гослод не наљути, и да не сврнемо с' пута иравдс. " Ето драги моји, сам нас Бог преко својијех избраника у св. Писму, а на много мјеста позива, да се заузмемо, око васпитања и изображења своје дјеце. Наши стари, и ако су били у врло незгодним лриликама, особито су цијенили науку. Они су увијек говорили, да је српска књига жарко сунце, које нас грије све без разлпке. Један од тијех рече ми: „Из које куће дјеца полазе у школу, да се уче науци и богопштовању, та је кућа срећна и напредна; јер ту се Бог поштује ту се роднтељи и старији слушају и та кућа не заостаје од цркве, од својега лијепог' збора п братинског' договора." Вама ће добро битп познати она наша пословица: п ко се у младости не учи, тај се под старост мучи, а а познато вам је и то, да је сваки човјек, којн незна бар читати и писати, слијеп код очију и глух код ушију. Пошље свега тога лако је разумјети, колико вриједи ваљано изображење и наука, а колико је штетно незнање и неизображење. Е, кад је таква и толика важност од ваљаног' васпнтања и науке, онда коме спада у дужност, да се брине о васпитању дјеце и гђе се оно обавља? То припада у првом реду родитељима. Родитељи су већ по нрироди најближи дјеци, којој ншсо не може учинити толико добра колико они. Јесте л' чули вапај нејаког дјетета; јесте л' чули коме се оно обраћа са: „мати гладан сам ?" А матер ? Та она му из својих уста даје и пошљедњу мрвицу. Кад погледаш оца, сједи и пребраја мисли. Бриге га окупиле. Навукао му се густи облак на чело, па без престанка ради и пати — а ради кога? Ради дјеце своје. То све истиче из љубавн родитељске према дјеци. Који од вас има да не љуби своју дјецу? Који би се међу вама нашао да не би жртвовао све ради своје дјеце ? Кога ли срце не боли, кад му је дијете у болести или у којој другој несрећи? Ради тога, што су родитељи најближи дјеци, дата им је дужност, да дјецу своју колико тјелесно, толико и душевно његују, да се за њихово здравље старају и да их зарана упуте на стазу врлина. Јест, ал' се у