Босанско-Херцеговачки Источник

Отр. 440

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 и 12

Неђеља правосл (Бацане Ако ми славно уредништво устуии мјеста у цијењеном свом листу, прије нег проговорим којуозначају празновања „Неђеље Православља" — нустићу се у мало шпри колосјек црквеног жпвота у првом времену христијанства н хрнстијанизације народа. Од како се је Христијанство појавило, као велика свјетско-нсторпска сила, да препороди унутрашњу слабост поквареног свијета, цпјелим својим током преставља нам једну широку свјетскоисторијску драму, у којој се поглавито скромна, подигнута у малешном градићу Палестине, идеја, са силним начелом, које првенствоваше у читавом свијету такмачи. Ово посљедње најбоље би поздрављено у класпцизму грчко-римског свијета, гдје доби нај већи изглед и најчаробнију љепоту у блистајућим производима искуства и литературе, особито пак, у вјештачком култу многобоштва. У грчко-рнмском свијету слобода људска рашири се у највећем свом маху, култура достиже врхунац савршенства, појезија, добивши највећу евоју утаначеност и гипкост језика, разлијегаше најслађе гласове; философске мисли уздизаху се чак до неба, — ма да не погађаху прави правац и смисао.. Некропољ грчки, подобап Израиљском Синају, кићаше се разним статуама Фидпја н других знаменитих грчких вајара; многобројни незнабожачки храмови од злата и слонове кости у свемогућим облицима ресаху сваку грчку улнцу, као год и на западу у Риму, престављени у таквој боји, да човјека посматрача подузнмаше чптав рој разних слика и успомена по сценп уображења у незнабожачком свијету. Но, поред све те високе славе и савршенства класичног генија, мирна ндеја, рођена у маленом градићу Палестине, препороди читав свијет тадашњи, разочара га у његовом философском погледу, који га бјеше довео до очајања, доведе га до самосазнања да: у најљепшој пластичној љепоти и ступњу културе може се наћи велика бездна разврата и трулеж крајње безнаравствености и учине му, да простнм дјечијим срцем подигне глазу своју к небу. Гласу небесном: „кгж лш-6 пр<длнл г8тк л1ои,и-к", сво човјечанство, које нмађаше у себи што-год узвишеног, изађе на сусрет и преклонн

гавља у Русији. анатеме.) своја кољена пред евангелијем. Јерусалимски васпитаник, велики проповједник Христијанства и апостол народа, Павле, иалазећи се под плавим небесппм сводом, величанственијем п пространијем храмом од пкаквог, којег машта и рука људска направитн може, поред свега тога, што признаваше впсокп полет појетнчног надахнућа генија древности : освијетљен блијеском врховног идејала, а широким духовнпм хоризонтом и познавањем незнабожачког живота — не занесе се ни силним спол>ним споменпцима, ни славом умне филозофије, већ нрвим мудрацима тог класичног незнабожачког свпјета, откри њихова жалосна заблуђења, јер на сваком мјесту могаше срести пријеступ заповједп синајског закога „ш [откори »к-б к^ли'^", те пм доказиваше: у колпко духовно благо надмашује чулна задовољства и у колико живот Сиаситеља надмашује њихове пзмишљене богове, живот оног Бога, који силом своје ријечи може нретворити у хљеб камење и пустиње. Башта која напајаше свпјет дивним мирисом божанствене науке, дом Божији — црква, у првом зачетку свом бјеше доста горке судбине, док се не ороси крвљу мученика — Исуса Христа, која запечати вјеру пстпну у свемогућег Бога, посље чега потече читава ријека крвп његових ученпка - аностола и њихових посљедоваоца; али иетинита наука, праћена силом проповједи св. апостола, с њиховим шпроким умним ногледима, гвозденом енергијом п вољом, учине, те се христнјанска црква рашири но читавом свијету, постаде уточпштем сваком, који жедан бпјаше живе и истините науке, у којој потиштено сиромаше и утјехе налазаше објеручним примањем у њена материнска њедра. Но, ако се обратимо страницима њене историје, видјећемо, да на богатој тврдој основи тек што бјеше епољне процвјетала, у самој унутрашњости њеној указиваху се неплодна рг>стења: трње и плпјеви, иосијано рукама непрпјатеља њеинх; јавише се јереси и раехоли, који опет изазваше црквену борбу. Вјерни служитељи њеног олтара опојени символом крста п вјере, тпм силним непријатељима изађоше бодро на сусрет, иролијеваху своју крв, кидаху нм се руке и језицн, излагаху се емрти, тешким мукама и заточењима, док најзад опет, не гледајући на дрску непри-