Босанско-Херцеговачки Источник

(Јтр. 444

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 и 12

хомија године 7074 од створења свнјета (1565. год. пошље Христа). Дакле годпне се у неколико не слажу, јер је антимис освећен пош.ве патријарха Макарија а не при њему. Међу „породичним успоменама" | Дпонисија, нашао сам п један: 2) Ђмвош. — Како сам могао познати у ћикоту се налази вито ребро неког скеПЈтел .а На ћивоту није ништа наиисано па ни година. Једино на капчићу од ћивота пршшјспл.сна је једна икона, и на њој с' десне стране пише: <»(8)ч(!)шк-к, а с' лијеве стране осим слова „С" нема ништа вшпе. На лијевој руци овог мучеиика стоји глава од неког другог. У опште сва је икона мање више исцијепана, па тако и пме мучеипка. Прича се, да су се многи . -ијечили помоћу овог ћивота. Нрали би водом „прст," (прстом :-!ову вито ребро у ћивоту) пак би онда ону воду пили и то је свакоме помагало. 3) Јгрст од сребра, са доста лијепом пзрадом. Ирављен је у Сарајеву за врпјеме Дабро-Босанеког Митрополита Висариона (1 в90-1708 год. Види Шематизам Дабро-Босанске митрополије за годпну 1884-5 и 6.)

Натпис на крсту гласи овако: Сш кргтћ дккнкУ.ил ер.ионд^и троичджнд гикокд« прГ ,интј)опо.1нт8 кнгдрншнУ кд .иегт! мрдек! з.мтдрк ,инЛ<'МК'К КК .т -кто 31! лгцд нУшд днк к. Вриједно је још споменути и један^ 4) „Бн.кгк. Направљен је од сребра, а пошље иозлаћен. Облнк спољашњи му је ваљкаст. — Дужина износи 14. с. м., а ширина. 1*5. с. м. — На дну има као нека јабучица, са петљицом. У средини на ваљку такође је направљена јабучица. — Од треће — најгорње јабучице, које има само половпна, по до средње, исписат је ваљак кн.кгк у виду спирале овако: С'Гн кн.нгк иЗкокм 'Ги!к8пн .ин.шнк нокдкокнчк V ПјШЛОЖН ГЛ К!ЛНКОН (тУд [ННЦН 3.1 ш8'нн8 дш8 КК ДИ слглокн кл.нто зрли. пр(к(гшјш^ (7131. од створ. свијета или 1623. год. пошље Хр.) У средини овог кн.пгл налази се дрво, које се продужава скроз, од дна до врха. Од куда су ове утвари доспјеле Дионисију Врањешевићу игуману — јасно је отуд', што се свештенство у његовој породнци од вајкада продужавало, па п данас син му Захарије Поповић, и синовац Ђорђе Врањешевић, свештеницн. Шшраци код Вишвграда 1890. год. Коста Поповић свршени богословаи,.

Учитељ Црта из пастнрског п моралног богословља, (с'

Слаткијех н божаственијех рнјечи, које је преблаги Христос — једина глава православне цркве рекао свом ученику — Симону Петру, кад га је заннтао : „Љубиш ли ме"? на кад му је апостол рекао: „Тп знаш Господе, ако те љубим," те му је п Спасите .Ђ на то одговорио: „Плги окцм ЛТО.А" ИТД. Ове ријечи ннјесу се односиле само на апостола Пстра, него је тијем Хрпстос упутио и остале своје ученпке и апостоле и дао им власт,

народу. елпгиозног гледишта.) Наиисао: М. С. Поповић. „Пд (и ОКЦМ ,ИОА ПИГН ЛГЛНЦК1 Л10а" (Јов. 21. 15—17.) да чувају стадо, најсветијег међу светима, све људе небеснога Оца — Бога. . . Хрпстос им није казао само просте ријечи, него им је он сам најприје примјером показао, умудрио их је св Духом и дао власт, да могу вршити д^ело велико, дјело најсветије, да сви људи познају: једног, правог, преблагог и најљубазнијег Оца — Бога. Да га хвале и славе: „Ш НКШ^ и до К^КЛ ! . . ,