Босанско-Херцеговачки Источник

Св - 11 и 12

Стр. 447

преслицож или ткајући, погледати умом на небо и призвати Бога у помоћ; човјек може, кад изизлази на трзкиште, или кад куд му драго иде, свршавати усрдне молитве; други сједећи у свом дућану може мислити на Бога. Слуга, ако му није могуће отићи у цркву, може се молити Богу, кад што купује, кад иде на више, или кад се силази доље и кад ради у кујини. Бог се не гнуша мјестом. Он само милује добро срце и добру душу. (Бесједа о Ани IV. ст. 82, и 83.) Па реците, да нијесу златне ријечи Златоустог Јована! Ето тако учитељ у народу може учинити много, јер што год старији ради, то млађи гледа и чини онако, па ма да је кат-кад н зло. Народ гледа на свог учитеља .... Свако слово, свака ријеч, може благодетно дјеловати на Хришћанина, само ако је срдачно изрекао дотични учитељ — народни вођа.

Звање учитељско у народу је тешко претешко. То нам свједоче и сва дјела Христова. Зато испитујмо, проучавајмо, љубимо, поштујмо своју паству — народ. Тек тако ће и нас народ поштовати и уважавати, тек тако ће нам бити награда још на земљи. Народ је наш добар, само му треба добријех вођа, треба му науке. ЕБегујмо дакле науку, па данас види Бог! јер: „који народ нема духовног живота — тај није ништа друго , нвго орда дивљачка " вели велики српски књижевник Стојан Новаковић. Или може ли бити бесједника, без слушалаца? Може ли бити учитеља без ученика? . . . . Једно без другог не може екзистирати. Па кад је тако, сложно на рад, ако нам је на срцу добро нашег милог рода српског. Не клонимо, ако смо правп потомци нашијех светијех прадједова Немањића!! Фоча , на Херцеговини, 1891. год.

Вертен — бо2 Како ли лпјепо карактерише „Божић" наш српски народ овом евејом ријечи! Подеснијегизраза не знам, били се могло наћи, којијем бн уједно могли да означимо бижићне дане, који нам ево настају у добри час. Анђеоска пјесма. Сликл ко кмшних"к Б6г8" ори се уз ове дневе по читавом православпом свијету, гдје се крсти с десна на лијево — ори се у знак мира, у знак опште наше славе п весеља. Православни свијет, који је напојен чистом науком своје свете вјере, скида са себе овијех дана све свјетске бриге и повлачи се у скроман домаћи круг, у крило родбине своје, да на миру и у радости проведе благе дане рођења Спасова. Чаробна лозинка „Хјигтогг п родн што иде од уста до уста по православном свијету, којп је у гријеху огрезао и у бездан пао испод достојанства имена свога. Па да ли може хришћански свијет да буде равнодушан према овоме дану најсветије успомене — дану спаса и спасења свога ? Не, никако! — Испоредимо само дан рођења ма кога од нашијех добротвора са овнјем даном, па нам је питање већ са.мо собом ријешењо. Помислимо само, колико узбуђење у овој прилици овлада нашим срцем н душом; како се у овом тренутку

;ићњи обичај. сјећамо нашег добротвора са ванредном оданошћу, како ли га славимо, Богу се зе његово еважо добро молимо, па како ли с другим о њему говоримо. А какво тек мора да је и треба да буде осјећање душевно на дан Божића, на дан рођења Онога, којп је видјело свијету, који је дошао да нас спасе — који нам је дакле највећи добротвор! . . . Таке нам мисли овлађују умом, чуства опет и срцем и душом, кад се сјећамо божићњег дана; тако то бива п треба да буде евагдје у правом хрпшћанском, православном свијету. И ми Срби, који смо православни, славимо свој Божић са осталим свијетом нравославним. Но наше божићње славље нше у свему једнако са слављем осталога православија. Српску православну душу обузимају у тијем данима необична чуства, јер Божић у Србаља јест поред црквене светковине (у ужем смислу) и народна светковпна. Живот и обичаји народа српекога испреплели су с том светковином толике знаке посебног обиљежја свог, да у њој поготову превлађују народни елементи. С њих и доби правосдавна вјера у српском народу име „српске вјере", што се на многим мјестима чује. Па, ако се на