Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 9

обавјешћујте, ви српеки свештеници, разлажите и доказујте штету од тога несрпског обичаја. И заиста у којима није још изгубљен и умро српски дух, и који још знају и осјећају што је српско нме, поправиће се, повратиће се. Ето дакж начина да сачувамо сршко име, и да зауставимо шуђ обичај слављење имен-дана. Имен-дан није српски обичај, па зашто на српско стабло накаламљавати оно, што је Србину туђе и неприродно, јер све што је неприродно, то је и грешно чинити. Зашто да дозволимо имен-дане, кад ми имамо крсно име, које је љепше, и које намјекаоаманет остало и на чување предато од наших праотаца. За обоје (за крсно име и за имен-дан) мјеста немамо. А кад се мора своје изоставити, то је боље туђе не примати. Крсно име слави цијела једна породица заједно, и само један пут и години, а имен-дана би преко године било толико, колико је у кући душа. Јер кад један брат у кући слави и дрзки имен-дан, онда је право да и други брат свој имен-дан слави, а када сви почну, онда је очевидна кућевна и материјална пропаст. Дакле и са тога економног гледишта, боље је крсно име, него имен-дан. Крсно име не смијемо оставитп ако поштујемо заклетву и аманете наших отаца; али примајући имен-дан, изгубићемо крсно име, јер и сада многи, који су заборавили на своје Српство, славећи имен-дан престали су славити крсно име, те тако би н даље непрестано ишло. Многи особито варошани изоставили су и не врше оне лијепе српске обичаје о крсном имену, него га просто славе као и имен-дан, те због тога им и нзгледа свеједно — ово или оно. Који год почну славити нмен-дан, они ће престати крсно име, или баш ако га и непрестану, а они ће га површно и гадно славити, те ће тако мало по мало и нестати тога светог, тога лијепог српско-народног обичаја, те особине са којом се Срби баш и разликују, не само од остадих Хришћана, него и од осталих славенских народа. Сјетимо се само Старе Србије н Македоније, и високо-ученог господина Гопчевића, који путујући и проучавајући Македонију, само тако је и разликовао Србина од Бугарина, што Србин слави крсну славу (крснн име) а Бугарин не.

По томе се дакле међу Славенима и познаје Србин. Који слави крсно име, крсну славу, то је Србин. За то се и каже: Ћ гђе је слава. ту је Србин и . т. ј. који слави крсно име, тај и јест Србин, а који је престао славити крсно име, престаће п Србин бити. Какви је оио вајни Србин, који прима и држи имен-дан тај туђински обичај, а површно и како било слави, или чак и изоставља своје свето крсно име тај лијени српски обичај, који и наша света црква прима, освештава и благосиља са црквеним пјеснама, молитвама, преливан>ем кољива и ломљењем крсног колача, о чему су у нашој српској цркви прописанн читави обреди. Сјетимо се овдје само оног обичаја и реда у српској кући нри крсном имену; сјетпмо се крсне свијеће воштанице; сјетимо се још и оне лијепе од народа самог измишљене молитве, тако зване „С лаве и или „ Паславе и } коју на крсном имену говори домаћин куће, или најстарији човјек за софром. Па се сјетимо и оних дивних народних здравица при крсном пмену. То је све пуно смисла и садржине. Ту се излива права српска мисао. То су ријечи народне, а не из уста каквог научењака. Па зар то све тако лијепо, тако китњасто и језгровито, које правим српским духом мирише оставити, побацати и заборавити, а примити туђи сувопарни и мелапхолични имен-дан? Не и ннкако не. Јер изгубити крсно име значи изгубити један доказ да смо Срби, и једну свједоџбу српске свијести. Срби држе н чувају овај народнп обичај од како их је. У томе нијесу хтјели попустити ни пред Хришћанском вјером. И ту племенску особину српског народа није могло ни петстољетно ропство попиштити. Срби су славнли своје крсно име и у слави и у сили, п у ропству и у сужањству. То је српскп народ дивно опјевао у својим народним пјесмама. Једна нам пјесма прича, како је силни цар Стјепан славио крсно име светог Аранђела, те на ногама стајао и сам собом госте служио. „Ал бесједе господа хришћанска: „Цар честити огријано сунце"