Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 79

Јечале су гусле јаворове Јечаде су гђе год Србин живи, Причале су славу и јунаштво Причале су како Србин живи ! Та два наша браниоца мила : „Јавор-гусле" „Крсно име свето" Свакад су нам од помоћи били Српске синке надом кријепили! * А сад браћо, — пријатељи мили, Што сте с' овде братски искупили! Домаћин је братски нас позвао, Дужности се српској одазвао: Јер он слави онај сиомен мили Кад су претци хришћанство примили, Онај данак кад негови стари, Признадоше олтар православни; Он га слави , — поноси се с тиме, Па и ми се поносимо с љиме! И ја срцем препупим милина,

Дижем чашу пуну рујног вина, Да изразим скромне жеље своје 1Пто ми с' тако око срца роје: Побратиме! Узор свештениче ! Рода свога дични узданиче ! Буд' од сада ка' што си до сада Своме роду узданица, нада! Помог'о те Господ са висина, И даров'о најбољих милина, Све ти било весело и здраво, Крсно име дуго прослављао; Светитељ ти на помоћи био, С родбином се својом веселио! Па у кругу породице миле Све ти жеље испуњене биле. Срећно било ово српско славље, Нек те љуби и срећа и здравље: „Овог свјета на многаја љета" !!! У Прњавору, 15. октобра 1891.

Одзпв на чланак: .ДГрилог исто школе ј (Види „Источник" од 1891 Крајње је већ вријеме, да се једном покупе сви нодаци о српско-православним црквама и школама у Босни и Херцеговини. Заиста неописано се обрадовах, кад сам прочитао оне ријечи вриједног госп. професора 'Г. Алагића, гдје каже у приказу Грбићеве књиге „Карловачког владичанства" : „ Неки наши вриједни свешшении^и из околине сарајевске намислили су } да бар у неколико иађу примјером Трбх&гвим, ше да по могуЛносши скуи.е исшоЈМЈску грађу за оиис појединијех мјеста своје иарохије или барем да иокуие иредање о њиховом иосшанку, док је још живо у народу. и — Боже дај, да то не буде само обећање, већ да се и оствари, те да се на тај рад вриједних свештеника сарајевске околине угледа и цијело свештенство наше Босне поносне, а и кршне земље Херцегове. Радите, браћо, још докјевријеме; радите, браћо, ако и мало љубите свој српски завичај — своју отаџбину. Јогп више се обрадовах, кад у нашем дичном „Источпику" опазих, да је и мој брат почео скупљати грађу за историју српске православне

зији српске нравославне цркве и Непици." год. св. 4. и 5. стр. 177). школе и цркве у Зеници, у нашем родном мјесту. Само, брате, настави и даље, а ја ти ево пружам братску руку с обећањем, да ћу ти у томе раду помоћи колико узмогнем. А сада ево ти износим неколике доиуне твоме чланку, које сам прибиљежио од нашег оца читајући с њим заједно онај твој члаиак у 4—б св. „Источника" П. дио 1891. на стр. 177. и 179. — Ево ти допуна и поправака: Поп ЖивкоРац пребивао је у Скопљу код Сулејман-паше, који му је дао своје конаке, да у њима пребива. Он би у Зеницу долазио по потреби кад би га ко замолио, да дође крстити дијете, вјенчати, исповиједити и т. д. — није дакле у Зеници пребнвао стално, јер у самој Зеници и не бијаше много српско-православног парода, пошто је тада куга (1804.—13.), много свијета поморила, те се много свијета и разбјегло, а Зеницу, као питомо и лијепо мјесто, бијаху већином сами Турци притисли. Како ми отац казиваше, поп Живко је дакле за стално пребивао у Скопљу код СулејманпашићИ, а одатле је обилазио парохију травањску и зеничку. Даље