Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 55

Нисам ли у свези с каквима што новце нраве, и са јатацима ? Јесам ли кад варао у мјери, или кварио робу? Девета заповијед: „Не свједочи лажно на другога!' Нисам ли се кад лажно заклео на кога из освете, из користи? Јесам ли то по наговору другога учинио? Нисам ли кога облагао, даје за то страдао, нропао ? Нисам ли кога завађавао, да у томе уживам ? Десета заповијед: „Не пожели ништа туђе!" Не крије ли се каква нечиста жеља у мом срцу? Чистим ли срце своје од свију страсти? Јесам ли посветио срце своје Богу? Држим ли у уму завјет мој при крштењу учиљени ? П. Да узможеш грјешниче исправљати живот свој, размишљавај надаље о заџовиједима црквеним, и о врлинама хришћапским, које се нарочнто садрже у добрим дјелима мплосним, према тијелу, п према дуиш блпжњих наших. III. 0 гријесима. Да би се могао чувати од гријешења, знај грјешниче, да но науцп свсте наше матере цркве све гријехе наше можемо у главном овако подијелити: гријех, који нашљеђујемо (прародитељски), сиира се крштењем; и наши властити гријеси. Овп су према велпчини и тежини својој, или лаки, или тешки гријесп. Лакима називамо оне, које на сваком кораку, или по незнању чинимо; по и ове нам ваља што чешће и брже лијечити, да не прпјеђу-у теже гријехе, гдје се наиме навикнемо на њих, или се пак сваки час тјешимо и правдамо, да то није Бог зна какав гријех, па се тако отупљујемо о савјест своју. А тешке гријехе дијелпмо у четирп врсте: 1 ) Главни или изворни гријееи „смртни", којн нам и рану тјелесну н смрт наносе, ако се не трудимо да их се опростимо, а то су: гордост, среброљубље, бдуд, завист, нрекомјерно уживање јела и пића, мржња (оевета), и лијеноет . 2 Вапијући на небо : злонамјерно убијство (особпто над родитељима својим, браћом, сестрама, владаром н свештеним лицима), содомија (протипрпродан гријех), угње-

тавање сирочади и удовица, закидање надничарске плате. (А ја бп још додао: крађа с погорјеле зграде, с потопљеног брода, крађа из цркве, болница, иљачкање мртваца, криво заклетство, самоубиство, итд.). Ко такове страхоте почини, тај на мах пада у такво мучно стање, да бјега од самог себе, плаши се и сијенке своје, не може на миру ни да једе ни спава, избјегава друштва и весеље, и најпослије страшно сконча. 3) Гријееи против Духа еветог: гордо уздање у милост божју, и непрестано гријешење, очајавање о милости божјој, противљење јавпој истини, завиђење туђој срећи, непримање добра савјета, и упорно пребнвање у непокајању, — и у опште спадају овамо сва она богомрска д]ела наша, којима вријеђамо ми православну вјеру и цркву нашу. И најпослије 4) Гријееи са туђина, тј. када ми злочпнства преко других починимо, та се онда и нама н њима урачунавају. IV. ' Сад, кад си тако приправљен, грјешни човјече, за свету Тајну покајања, приступај у име божје одважно к исповиједи. Не устручавај ее, нс стиди се пред својим духовннком открити своје јаде; знај, да се он заклео, да ће те тајне твоје „до издиханија свог" чувати; да је он на то ностављен од самога Бога и Христа Господа (Мат. X V111. 18.); да је црква „дом испјеленија", чистп нас и оевећује; да си ти „храм Духа живсћег у нама" (I. Кор. Н1. 17.); да је то на твоју корпст, јер ако ти је лакше, кад се ком пријатељу потужиш, изјадаш муке и невоље своје, скидаш терет са срца, како ти неће олакшати срцу, кад га у цркви изјадаш, та она је нама највећа утјешилица, спасилица (попут Но1еве лађе) и силоамска кунјел и витезда, гдје вида и здравља добијамо! Боже мој, Боже! какве ли су будалс они људи, којн само из обичаја, адета, долазе на исповијед, и неће на питање духовника да искрено одговарају, па само нешто, и помање гријехе исказују и признају! Зашто дакле пдемо на псповпјед? Зар не, да све гријехе сперемо, те тако оправданп да се опет с Богом сајединимо ? Како се може онај нспод гријеховног терета ослободити, и с Богом сајединити, који се лажи својом баш у оном тренутку сваљује јошу већи гријех, кад жели очишћења? Таква му је исповијед ништава , то је Искаријотски пољубац, то је гријех против Духа светог! Ако се нијесмо