Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 139

његова Мурата, ба^ене у море. Хришћани су за његове владе ужасно страдали, а понајвише од насиља и грабљивости јаничарскнх паша, који су онако исто пустошили, као и за Мурата и из истих побуда. Јаничари, који почеше крајем XVI. и почетком ХУП. впјека да се жене (што им је прије било забрањено), те тако учинише своје одјелење нашљедним, расијаше се по цијелој турској империји и заузеше силом све најбоље земље. Бјеснило и самовоља њихова бијаше тако велика, да су их се бојали и сами султани. Јадни Хришћани, што заједно с Јаничарима у једном мјесту живљаху, имали су од њих да искусе сама горка насиља; јер они им грабнше имање, кињише их тешким работама, отимаше им жене и кћери и т. сл. Одногиај турске владв к иравославној г^ркви у XVII. и XVIII. вијеку. Почетком ХУП. впјека нијесу се одношаји турске владе према православној цркви или ни мало измијенили, или ако су, — оно је било на горе. Турска је још крајем XVI. вијека ступила у блиске одношаје са западном Европом, а нарочито са неморалном и себичном мљетачком републиком. То зближење дејствовало је на Турке врло неугодно у моралном погледу ; јер се међу њима у огромннм размјерпма развило користољубље, подмптљивост и страст к мекуштву и раскошности. Отуда је настао у свим слиједећим вијековнма страшан неред у свима областима државнога живота у Турској. Султанн нам се по већој чести показују као користољубиви, сладострасни, мекушни н лијени деспотп; велики везири, који у њихово име управљаху државама, уиотребљаваху своју власт поглавнто на то, да продају чиновничка мјеста и да гњече и пљачкају народ; паше чине то исто у својим областима, и не осјећају над собом силнс. вдадалачке руке, врло често ее бунише против владе и проглашаваше независнима; сви у опште турскп чиновници не имајући државне плаће, трговаху са законнма н правдом и стараху се, да заснте своју жељу са златом и исисаваху и пошљедњу срч из житеља; у војсца дисцинлина бјеше по све опала; Јаничари не престано дизаху буне, чинише грабеже и убиства. У опште турска влада у XVII. и XVIII. вијеку изгледаше страшно деморализованом. Код такове владе надало је на хришћанске ноданике у Турској само угњставање. К томе још ваља додати, да је турска влада

могла угњетавати Хришћане без икакве одговорностн и казни. јер Турцп почевши још од XVI. вијека, почеше играти своју улогу у системи полнтичке равнотеже у Еврогш, и по томе не зазираху од заступања Хришћана са стране европских држава. Није нужно говорити о односима турске владе к Хришћанима за појединпх султана посебице у XVII. и XVIII. вијеку; јер сви они бијаху својом мржњом према Хршпћанству један другом слични, па и еудтанима из XV. и XVI. вијека. Тако и у ХУП. и XVIII. вијеку султани од времена на вријеме показују дивљу жељу да истријебе све Хришћане. На пр. Мурат IV. (1623.-1640.), кад се прпблишише козаци Царнграду, наредио је био таково истријебљење, бојећи се, да се са њима не споје цариградски Хришћани; и само мудри и разборити чланови дивана осујетише извршење те наредбе. То исто бијаше и 1768. год., када је руска војска разбила Турке. Султан Мустафа 111. страшно се разјари, и науми да истријеби Хрншћане у цијелој својој држави, сумњајући, да они држе страну Русији. Преставке патријарха Самуила п знатних Грка, потпомогну те даровима н мптом у корист блискпх особа судтану, уклонише ту опасноет, која је грозила Хришћанима. Исто тако као и прије, деспотски и насилнички понашаху се Султани или њихови везири према цариградским патријарсима; без свакога суда збациваху их и слаху у заточење, а неке чак н убијаху. Тако 1е у XVII. вијеку патријарх Кирид Лукарис по заповијести Мурата IV. бпо неколико пута шпљан у заточење, па најпослије удављен (1638. г.); патријарх Кирид берријски, такођер је удављсн (1639.); иста судба постигда је и патријархе: Партенија П. и Партенија III. (1650. и 1657. г.). Збацивања и заточења патрнјараха у XVII. и XVIII. внјеку непрестано су трајала. Било је времена, (од 1622.—1700. г.), када се је у току од 77 година на патријарашком пријестолу у Цариграду измијенидо 48 патријараха, и ако су неки од њих ио двапут, трипут па н по пет пута били успостављани и збацивани. У опште била је рпјетка појава, да је патријарх на патријарагакој столици умирао. Истипа је, да су грчки архијереји својпм спдеткама често давали повода турској влади, да се у црквене послове мјешаида ио својој вољи располаже патријаршким пријестолом; ночестоје турска влада