Босанско-Херцеговачки Источник

Отр. 140

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 н 5

сама, лз својих побуда збацивала и прогањала патријархе. Узрок збацивању био је обично увијек исти, — користољубље Турака. Затреба ли султану илн великом везиру новаца, — они свргну патријарха п на његово мјесто поставе другог, који по обичају плати иесквзије\ ако патријарх ие плати обичне годишње порезе, харача , — њега збаце, и поставе другога, с којим се догогп то псто •, кад патрпјарх отиде с дозволом турске владе у Русију, да куни милостињу, њега, кад се врати, окриве, да је издајник, скргну га и одузму му имање и т. сл. Поетуиајући тако с патријарсима, турска влада је довела патријарашко достојанство до крајњега понижења; дужност патријарха постала је обичном дужношћу чиновника, кога је поставила и кога је могла отпустити влада. 0 патрпјарховој плати из државне касе, коју му је одредио Мухамед П., није више било ни говора; а већ није нн нрије у ствари постојала. У ХУП. вијеку турска влада понпзпла је патријарха и самим начином постављања н иотврђивања му. Прије је новоизабрани или постављенп патријарх лично се представљао султану и примао од њега знлке утврђења у своме достојанству. Но год. 1657. такво представљање је престало п утврђпвањс патријарха предано је великом везиру. Тај поредак постојао је до најновијих времена. У опште сви источни Хришћани у XVII. н ХУ1Н. вијеку подноснли су онака иста насиља и свирјепоети, као и ирије. Јанпчари, по старом обичају у вријеме буна нападали су прво на Хршпћанс. Тако год. 1730. узбуњени јаничари напали су на цариградску патјшјаршију н захтијевали од патријарха Ла/сија II. повећу с-уму новаца. Не добпвшп ју, ОП11 јурну у храм, пепјеку ев. моштп па парчад. проепу ев. миро, иогазе иогама св. дпрове, уипште м.ноге пконе и т. сл. Иза јаиичара нпје пзостајала пи турска свјетпна, коју су дра-.кнле муле и улеме. Нападаји фанатпчке свјетнпе на Хришћане бпли су у XVII. и ХУНГ. кнје1;у прло чести, п свагда су се евршавали грознимм убпјап.ем хрпшћапеког становипштва. Грлђапска права Хрпшћаиа у XVII. и XVШ. впјеку еве ее нећма етјешн>авају и ограппчавају; хрншћапсчо и.-пте.Ћство у еравњсњу са турскнм изгледал!) је потпуно бсспраиним. Хрпшћапи плаћају тешие п пеепоепе иорезс, док Турци илн пш:аква дапка пе плаћају, пли врло мали. Терет порезип бивао је у чо доба неепосиији још

и због пачииа, којим се побирао; — јср турска влада не само да нх је непосредно куиила, него их продавала п под закуп. Закупници но већој чести Јевреји, трудили су се заједно с нашама, да свим могућим ерествима покупе не само влади уплаћену своту, него да још нађу хасне. Због тога су етраховите глобе и угњетавања Хришћана била су обпчне појаве; а пошљедица свега тога бијашс страшно осиромашење Хришћана. Даље, војничка н грађанска елужба била је за Хритпћане еа свим затворена. Турска влада сматрала је Хрншћане као робове, који по псточном обичају немају ирава, да носе оружје, те их није пуштала у војничку службу. Само су на бродовље билн припуштани Хришћани и то нарочито житељи архипелашких острва, као људи врло вјештп у морнарској вјештинп; но и овдје им не даваху важнпх дужности. Истина, крајем шесдесетих годииа ХУП. вијека Грци су иочелп заузимати на турском двору мјеста драгомана и не ријетко постизавали новећу важност у упраии дјелнма у сношају са иностраним државама; но само на ту дужност одређивани су Грци и то из неких зиатних грчких породица; и тн Грци су иознати иод именом „ фанаријота " г ). У осталом Грцп — Хрншћани нијесу припуштани ни у каква важна државна звања. Но главно притјсшњавање Грка у грађанском погледу било је то, што су били лишенп права, да на суду евједоче протпв Мусулмана. Спорна дјела међу Хрпшћанима обнчно су расирављана пред њиховим духовним властима; а ако је Хришћашш имао распру са Мусулманом, — у том случају водила се расправа пред туреким судијом — кадијом. На суду иред кадпјом свједоџба једнога или вшпе Хрпшћана ннје се уважавала, и Мухаме данац, којп је довео мусудманскс свједоке, могао јс добити иарпицу ма и неправедно. ПЈта више, то угњетавање простирало се и на ситнице у жпвоту Хришћапа. Тако ии један Хришћанпн ипје имао права, да ноеи бпјелу илн зелену чалму; зеленп цвијет, као цвијст пророка Мухамеда, бно је Хришћанпма у опште забрањен. Ови су се називалп Фанарнјотима од четврти Дариг]»адске — Фанара. Овдје су се по освојењу Цариграда иаселиле неке од знатних грчких иородпца, к-)је су се ушл>ед п]>ессљеља патрпјаршије у овај крај, осилиле, обогатиле и сгворнле од себе међу грчкпм стаиовништвом неку арисгокрлтску дружпну —- Фаиаријоша. Фанаријоти су се трудили, да се направе иредставницима грчке народносги, често се мијешали у црквене иослове и не ријетко производили повеће нереде у натријаршији.