Босанско-Херцеговачки Источник

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 141

Хришћанину је имао служити фес као покривало п накит на гдатзи. Даље, ни један Хритпћаншт није имао права појавл.пвати се б.тпзу џампја п т. сл. Сва та ситничарска огранпчавања врпјеђала су народносно чувство у Грка. Бесправност Хришћапа посрсд господствутућег турског племена бпла јс тако иелпка, да је бпвало случлјева, да су 'Гурц1Т, а особпто турскп чпповппцн п паше, без суда лшиавалп их слободе и нравпли од 1т.их своје робовс; а понашање нм са робовима Хришћанпма било јс варварско. Са грађанском бссправношћу спајала се вјерсгса. Оне слободе у исповијсдању својс вјере, какова бјешс обећана Хришћаппма за Мухамеда II. већ давпо нс бјепте. Турци су узнсмирпвалп Хришћане п у вршењу богослужења и разних хрншћапских обреда. Иа не задовол.авајући се тиме, опи су често употребљавали насилне мјере ради оораћања Хришћана у Мухамеданство. Истипа, у половини ХУИ. впјека порез иа душе , с којим је било скоичапо безусловно турчење хришћанске дјеце, прекраћсн је највише с тога, што су Турци почелн завидјети срећп, која је такову дјецу очекивала у султанској служби; — но ипак се насплно обраћаље Хришћана у Мухамеданство продуагавало у ХУИ. и ХУИ1. внјеку. Угњетавање нссносним данком, сиротиња, презриво понашаље Турака, спојепо са уврједама, непрестани страх за живот, част, слободу, имање н т. сл. све јсто принуђавало Хришћане, који нс бјеху тврди у вјери, да потраже побољшања своје судбе у Мусулманству. На тај начин обраћали су се врло многи Хрншћани у Мухамеданство како Грци, тако и Словени. Особито миого отпадања од вјере хришћанске бпло је у Боснп, Албанији, Херцеговпни и Ападолији; несрећни одступници под притиском нечовјечног гњечеља, често су с нромјеном своје вјере спасавалп живот. Но у турске владе осим обичног угњетавања Хришћапа, бјеше још доста јако срество за њихово обраћаље у Мухамедапство. То су два закона: једап, који је ослобађао Хришћаннна од доеуђсне му казпе, па чак и од смртне пресуде, ако изјави жељу да примп Мухамеданство; и други, којп је одређнвао смртну казну сваком одступнику од Мухамеданства или барем хулитељу истог. Нзвођеље ових закотта у пракеи, често јс привлачило за собом прелазе Хришћана у Мухамеданетво. Првпм законом су се Турци овако користпли : окрпвили би Хришћанииа за нстинити или пзмпшл.сни

пријеступ, одређивали би казну 1 ), и за тим му предложили да прими Мухамеданство, ако хоће да будс слободан од казне. Слаби у вјери, обично би подлегао таквој сили и постао одметником. Тако исто су се Турци користили н другим законом. Онп би ухватили Хршпћаиина, кога би желили потурчити, довели га пред суд н пзјавили, да јс оп хулно Мухамеда, или да јс обећао бити Мусулманом; нлн да јс всћ! примио ислам, а сад се одриче њега и т. сл. Послијс татсве оптужбе шл.едовала је смртпа прееуда; а од њс се могло избавнти само фактнчним преласком у Мухамеданство, тпто сс јс обпчно п догађало. Но не гледећп на свирјепства и угњетавап.а од стране Турака, нпјесу сви Хршпћанн. које би присиљавали на одетупншптво, такођер и постајали ол,ступницима. Многи од њих претрпили би све могуће муке и остајалп би не поколебљиви у вјери, те умиралп мученичком смрћу. Такове грчко-источна црква с правом поштује као свете мученике; јер подвизн самоодречења и трпљења тпх мученика повога времена су пе мање славни, него и подвизи мученпка првих вијекова Хришћанства. Њнх су бацали у окове, ј тамнице, морилн глађу, подвргавали жестоком боју и мукама н најношље или им сјекли главе, или их спаљивали или објееили. Ево неколпко примјера мучепиштва, пз којих се између осталог и то види, каквим су се срествима служнлн Турци, да би обратили кога Хришћаштиа у Мухамеданство. Год. 1657. дође у Смирну случајно један Хришћанин Николај. назвапп Ка/рагиап. Завадивши се с неким, он у велнком гњеву пзрекне иријетњу, да ће се потурчитп. Турци употријебе то на своју корпст, доведу га кадпји и кажу, да је он изјавио жељу да прими Мусулманство. Но Николај изјавп, да се он неће никада одрећи Христа. Тада кадија заповједн, да га бију, затвори га у тамницу, и стане га морити глађу; но Нпколај остане сталним. Најнослије га обрежу у надн: да ће се покорпти својој судби и примити Мухамсданство; но Николај је непрестано тврдио, да је он Хришћанин и да неће никада бити Турчин. Опе« дакле наступи тамница и нове муке; но ништа га пс могаше поколебати у вјерп. Најпослпје га Турцп објесе и тијело му баце у море. Слпчан случај *) Турстш судови могли су и иа осносу исказа само двају свједока — Мухамедаиаца изрећи смртиу кмвиу.