Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

био је и у Цариграду 1672. год. Један хришћапски дјечко Николај , учио се по жељи свога оца турском језику у једнога Турчина. Турчин, усхићен красним даровима свога ученика, зажели, да га обрати у Мухамеданство. У тој намјерп напшпе он мухамеданску вјероисповијед у виду лекције и паложи Николају да то прочпта. Присутни Турци рекну Николају, да је он већ Мухамеданац; а кад се он тога одрече, приведу га кадији. Кадија га, је од своје стране убјеђивао, да примп Мухамедапство 5 обећавајући му богатство и почасти; — но све бијаше узалуд; Николај је оетао Хришћанином. Затим га затворе у тамницу, ставе га на муке и најпослије му одрубе главу, Па и овај случај из год. 1680. У вријеме неке народне свечаности не далеко од Цариграда, Турци почну ради забаве скидати фесове са хришћанских глава и метатп на њих чалме; ту бијаше и неки Хришћапин, по имену Ангелис, коме такођер натакну чалму. Другн дан Турци му прпступс и рекну, да је он Мухамеданац, јер је носио на глави бијелу чалму. Кад се Апгелис тога одрече, шљедовао је суд у пуном смиелу турски, наговараље да прими Мусулманство, тамппца, муке и најпослије казна. Хришћанске женс су тако исто тврдо остајале у евојој вјери и за њу трпиле муке и саму смрт. Тако је годпне 1725. пострадала једна богобојазљива Хришћанка, Аргира родом из Брусе. Она је била вјенчана са једнпм Хришћанином; но у исто доба снађе је биједа, те се допадне једном Турчина. Турчин ју оптужи пред судом, да је обећала прећи у Мухамеданство. Аргира је увјеравала суд, да она таковога обећања никада пије изрекла, и да ће свагда остати Хришћанка. На то ју почну бити и затворе ју у тамнпцу; за тим су ју опет наговаралп, мучили и по ново бацили у тамницу. На тај начин продужавао се на љом суд читавих 15 година. Најнослнје умре ова мученица у тамници од силних мука. Слична судба постигла је 1764. године Хришћаггку, дјевицу Акилииу. 1Бен отац, убпје у некој евађи Турчипа, иа да би избјегао смртну казну, прпми Мухамеданство, и гледаше да и своју ћергеу иотурчп. Но кад Акилина не само не хтједе послушати оца. иего још нзјави, да је готова за своју вјеру и мученпчку смрт претрппти, он ју преда на вољу Турцима. Ови ју изведу на суд пред кадију, пред којим она тако исто изјавп, да се неће никад одрећи Христа.

За то су ју неколико пута привезивали за стуб и тукли тако жестоко, да је сва била обливена крвљу И парчадима израњенога јој тијела. Кад је већ умирала, отправе ју кући матери, која ју је храбрила, да се не одрече своје вјере. На скоро умре од силнога боја 1 ). Одношај турске владе к православној цркви у XIX. вијеку. У XIX. вијеку Турска је ступила у новп период свога државнога живота. Дотле је она гледала европеку просвјету са одвратношћу и ако се налазила у постојаној свези са европскпм хршћанским државама; но сада већ почиње турска влада показнвати тежњу, да пресадп европску образованост у Турску и да ју уведе у круг европских држава. Но та тежња није потицала из унутарњих захтјева народа, него из државних разлога. Турска држава очито сс клонила паду и показивала је јасне знаке скорога распада. Султани не имађаху никакве власти и бијаху проста играчка у рукама страшних 1аничара, који су их по својој вољи узводили и свргавали с пријестола; паше, који управљаху удаљеним провинцијама, ствараху себи независне положаје од султанске власти; народ се налазаше у крајњој сиротињи због грабљпвости чиновника ; јаничари су производили саме буне и често губили битке; многе области турске империје за времена несретних ратова пређоше у руке сусједних држава. Ради успостављења унутарње и спољашње моћи своје државе, султани XIX. вијека увидјеше да је најбоље срество за то, да произвзду у п,ој неке реформе по европском начину и да ступе у још ближе односе са западно-европским државама. Но прије свега им бијаше нужно да се ослободе од притиска јаничарског и улема, који су им власт до крајности ограничавали. Око тога се заузео још Селим III. (1789.—1807.) он је хтјео' уништити јаничарски корпус и завестп војску удешену по европски; но његово предузеће нпје испало за руком ушљед фанатпчне оданости Турака прс-ма старини. Велики муфтија прогласи Селпма недостојним прпјестола и јаничари га свргиу и за тим убију. Махмуд II. (1808.—1839.) продужио је реформаторске покушаје свога претходнпка. Он }е Ј ) Види дјело „Хритмшки ,и^чжики, постридлкии! М К01Т0КЂ 10 Кј)!,ШНИ 3/1КО!К(1ЖА КоК[ТДНТИНОПО,1А *ГУрКЛ,Ин". ПрЕК. [КЛШ,. Со ,|ОКк!К.1 1862.