Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 134

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

имперетора било је само 8000 војске, рачунајући овамо и ђеновесце, који дођоше на молбу Константинову на броју око 500. људи. Борба је била с почетка неједнака; јер се Грци ипак доста дуго одважно брањаху. Најпошље, ноћу од 28. на 29. маја 1453. Константинопољ буде од Турака освојен. Цар Константин погибе јуначки на градским бедемима, а тако исто и патријарх Атанасије. Народ у страху бјезкаше у цркве просећи у Бога помоћи, а вапај молитвеника заглушиваше дрека побједитеља. Турци упадаху у цркве, разбијаху врата и нечовјечно убијаху све, што им до руку дође. У исто вријеме почеше и грабеж и прије свега пустошише цркве. Ту се је показао силни турски фанатизам. Иконе Христа Спаситеља, Богородице и светитеља вуцијаху по улицама; ругаху се светитељским моштима; црквене судове употребљаваху као обичне пехаре за пиће; црквеним одеждама покриваху коње у мјесто покроваца; пограбљено из цркава благо товарише на оковане свештенике и т. д. У бјесу фанатизма почеше неки од јаничара разбијати мрамор, којим бјеше украшена софпјска црква; но Мухамед то забрани, желећи очувати црквено здање за џамију. Убиством грабеж трајаше четири дана; на хиљаде Грка погибоше; а оно, што остаде живо, а не могаше побјећи, би обраћено у робље. У XV. вијеку на истоку осим византијске империје, постојало је још неколико грчких и словенских држава, које постадоше у главном у Х1Н. вијеку из области, које некада припадаху као саставни дијелови византијске империје. Такове бијаху у Европи н. пр. Србија, Молдавска, Албанија, Босна, мале пелопонеске државпце; у Азији трапезунтско царство н т. д. Неке од ових држава, као н. пр. Србија, бијаше већ под влашћу Турака, и ако имађаху своје сопствене господаре, а друге бијаху још независне. Послије освојења Цариграда, Мухамед се ријеши, да покори и те остатке. Тако буде Србија претворена у турски пашалук 1459. г.; пелопонеске државе, у којима владаху браћа Константина XI. Тома и Димитрије (само неколико приморских градова остаде у рукама Млечана) год. 1459. и 1460.; трапезунско царство било.је освојено 1461.; год. 1463. освојена је Босна; 1467. Албанија и т. д. Сва та освајања спровађана су страховитпм невољама за житеље. Градови бијаху претворени у развалине ; цркве и манастирн поробљени и порушени;

хиљаде Хришћана побијено; а који остадоше живи, бијаху одведени у ропство ради насељења опустошеног Цариграда и околице му, или су билп претворени у робове туреких официра и војника. Само они бијаху остављени на своме добру, који би примили Мухамеданство; које су Турци свирјепошћу и тешким мукама силом натуривали побјеђанима; а ко би остао непоколебљив у вјери, тога би тешким мукама уморили. Особито су били изложени жестоком гоњењу за вјеру, они Хришћани, који су били уврштени у чете јаничарске, јер они хтјели — не хтјели, морадоше постати Мухамедовци. Турци су гледали на покорене Хришћане с крајњим презрењем. Васпптани у правилима корана, бјеху они тврдо убјеђени, да је Мухамеданство једина истинита вјера, а они, који ту вјеру исповједају, да су иравовјерни^ сви пак други народи, ко]и исповједају другу вјеру, а особито Хришћани, нијесу ништа друго, до ли невјерници, раја, ~ђаури. Отудаје њима било природно и богоугодно дјело,"—- или обраћати све у Мухамеданство, па и самим мачем п огњем по заповиједи п примјеру свога пророка, — или ако то не пође за руком, — покоравати и гњечити их као непријатеље своје вјере. Источни Хришћани, који не примнше Мухамеданства, морали су по мишљењу Турака, безусловно постати турски робови; јер Турци су мислили, да су Хрпшћани као невјерни, већ предназначени да им буду робови, а они као правовјерни да над њима господаре. Мухамед II. такођер је дпјелио опште мусломанске назоре о Хришћанима. Но, при свом свом вјерском фанатизму, он је, као добар политичрр, а при том човјек у кога је било чувства правичности, држао, да је по државне пнтересе врло неупутно, одмах по оевојењу визанплске империје, товарити на Грке ропство са евим његовим ужасним пошљедицама. Мухамед је хтјео да на развалинама византијске империје оснује т иурску, са цјелим уређењем државнога живота. У ту сврху било је прије свега нужно, да се насели оиустошени Цариград и околпна му; да се устроји државна управа, нарочито над покореним народима; да се подигне радиност и трговина; да се удесе одношаји са европским државама и т. д. Свега тога није он могао постићи са својом полудивљом хордом, која бјеше способна за грабеж и убиства; — за све то му бијаше пријеко