Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 200

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

и Отац ваш што је милостив" (Лук. 6,32. 33. Зб. 36). Страшна изгледа ова заповијеет, да човјек мора да љуби оне, који му зла чине; страшна, јер част наша налаже нам да одбијамо уврједе, што нам се наносе, како се не би показали слаби и нлашљиви. Тако казку људи, који су занесени евјетским само миелима, а који су далеки од христијанске науке. Зар се у томе част састоји, да и ми уврједом одговарамо онима, који нас вријеђају, да се светимо онима, који нам неко зло учине, те да страсти њиховој подразкавамо? Зар је у томе елабост, што не ћу да зла чиним? Зар је у томе плашл^ивост, што не ћу да будем једнак онима, који ме нападају? Жалостан је, браћо, такав појам о части; тешко части нашој, ако ми не знамо него на такав начин да је одбранимо! Светећи ее, или као што стари закон учаше, „око за око, зуб за зуб" (II. Мој. 21. 24), шта ће се показати по здравоме размишљају? Показаће се штета више ономе, који ее свети, него ли ономе, на којега пада освета. Јер, откривши оеветом непријатељу нашему, да нас је уврједа његова дирнула, ми смо тијем већ дали му насладу, што се намјера његова испунила; а ако нам је била неправедно нанесена уврједа, то ће она осветом нашом постати оправдана, и непријатељ ће наш са насладом гледати, да је увриједио злобнога човјека, и дакле заслужнога уврједе, — и ово ће га тијем више охрабрити да продужи и даље своје уврједе, већ као освету за освету. Таким начином зло, које је неком уврједом учињено, и које се могло уклонити или бар смањити у самоме почетку својему, сада узајамним освећивањем и усиљавањем злобе само расте н јача. Па колико није од тога пострадало људи иначе добрих и корисних по друштво! колико ли породица није се тиме утаманило! колико ли држава и народа нестало! Ми смо видјели, браћо, да љубав до,1готгрпитт>, и тијем савлађује свакога противника; а сада чујемо вјечну истину да нам говори, да љубав и /ии.тонрдсткптг, да је она милостива, да пратита. Па праштајмо, браћо, и ми свакоме, који нам неко зло, неку неправду учини. Праштајмо, и тијем ћемо показати, да смо проникнути чистом љубављу, а непријатељ ће сами остати постиђен. Јер, зар може бити што жалијс непријатељу нашему, него кад види, да нас отровна његова стријела не додирује? може ли га што више постиђети, него кад осјети себе накосним испред

безазленога човјека? може ли му што више савјест дирнути, него кад види себе злочинцем пспред доброчинца? може ли што горега шти за једнога човјека, него кад га сав свијет сматра неираведнпм испред невиности, угњетачем испред онога, који је без заштите, мучитељем испред оних, који устрпљиво подносе страдања? А свему овоме и другомс још сличноме узрок је освета. Праштајмо дакле, браћо, великодушно свакоме, праштајмо свагда и не светимо се никада. Једном се ап. Петар обратио Исусу Христу са питањем: „Господе, ако ми сагријешн брат мој, колико пута да му опростим, хоћу ли до седам пута?" И Исус Хрпсгос му одговори: „Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам" (Мат. 18, 21. 22). Праштајмо, браћо, свагда, а поглавито на данашњи велики празник, кад нас света црква матерински позивље: прогтњик КГЖ КОГКрШНК/Ић. Лкжм НЕ ЗЛКНДИТ1>, Ш Пр!К03Н01НТГА, Н! ГОрДИТСА. Завист, величање себе и надимање, о чему ап. Павао спомиње, противи се можда впше него ишта друго правој, искреној љубави. Човјек, који само свагда другоме завиди, који себе само велича и пред сваким се надима, није друго него онај сатана, који је у рају преварио наше праоце, крд им је казао, да ће бити исто што и Бог (I Мојс. 3, 5). Коријен овога зла састоји се у самољубљу, које је човјек са ираотачаским гријехом наслиједио и које на жалост саставља у многоме и данас извор и основу многих зала у свијету. Ако је ишта противно заповијести вјере наше о љубави к ближњима, то је на првоме мјесту самољубље. Оно је извор свију страсти, оно је пзвор друштвене иропасти. ЈБубити себе, праведно је п свето. Исус Христос је посветио ту љубав, кад је казао : „љуби ближњега својега, као сам себе". Вјечнп закон дакле не само што не забрањује човјеку да љуби себе, него чак прописује ту љубав, као правило одношаја наших к другим људима. У истину љуби себе онај, који жели и настоји, да буде сретан на овоме свијету и блажен у вјечпости; а то ће постигнути само тада, ако буде украшен свима христјанским врлинама и буде испуњавао вољу божју, која заповиједа човјеку, да љуби Бога и ближње своје. Али са свијем руши ту заповијест човјек, којије самољубљу одан, којн самољубљем дише. Самољубац не познаје никога на евијету, него себе самога; он на све сматра као на сре-