Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

Мудра изречења Сирахова. Прибиљсзкио: Васа М. Ћуковић,- учитељ.

1. Љубити Бога, јест најљепгаа мудрост. 2. Бога се бојати, јест коријеп мудрости; гране му сс вјечито зслене. 3. Хранити божије заповијестн, јест богата жртва; престати чинити зло, јест пранога покајања жртва. 4. Ко има страх божији. тај не трпи оскудице. 5. Милоотињу храни Ног, као да је Својим печатом запсчатио. а дјела мнлосрдна, као зеницу ока Свога. 0. Не лијсни се походити болеснике. 7. Будн милосрдан спрам сиротс. као да си јој отац. а сирам матере 1кенс, као да тн је ссстра — онда ск син Свсвишн.ега п Он ћете вољети, него мати твоја. 8. Ко се својнм трудом храни, и с' мап.нм задовољаи битн можо. — тај живи тихо и спокојно. 9. Не препуњавај стомак одабранпм јелима, и не једи лакомо. 10. Многп су због неумјерсности умрли, а ко умјерено живи продужује живот свој. 11. Спромах се храни сухим хл>ебом; ко му га отме — убпца је! 12. Који кућу, туђим имањем зида, тај скупља камсње за свој гроб, 1 •"). Ко сс распуштених жсискиња не уздржн, тај Ке злпковац постати; трулсж п црви су му

наплата, и тако ће се осушитп, да ћс га сс л.уди илапшти. 14. Који пред Творцем својим гријсшн у самоћи и потајно, рдјс- га само Бог вндп. тај Ке пасти љекару у руке. 15. Гријех је мач с'обадвнје етране оштар; ране, које он задаје, не могу се излијсчитп. 16. Згријешио сам. па шта ми је било? Бог трпи дуго, али и наплаћује вјерно. 17. Не презири онога, којн те поправл.а. п не преговарај му његове грнјехс. 18. Нов пријатељ је као и пово випо; остави га, нека осгари, пак ћс ти онда, мо-.ке бити пријати. 19. Дим и пара иду пред ватром, а прсд свађом бој. 20. Ко се за смслу хвата, тај ћс сс окаљати њом; ко се с' гордим дру-.кп. тај ћс се погордитн; ко се с' неваљалим дружи, за тога ће се свагда понешто од неваљалства ирплијепити. 21. Мјериш злато; бољс радиш, кад мјериш ријечи своје. 22. Као кад би се геурјак с јагњетом опри јатељио, тако је и друштво невал.алога е' богобојазљивим:. 23. Што је капљица воде спрам мора, п зрнцс пијеска, спрам свега ппјеска морскога; то су године живота човјегијег спрам вјечности.

Храмовска ирослава у Рељеву.

Лећело је вријеме као . на крилама, као бујни таласи плаховпте рпјеке. Лађа човјсчанскога живо-га возала се по таласима узбркане ријеке те, крмансћи ка обалн општијсх мнсли, жеља н смјерова; ка обали добре наде. На бујнијем таласима валовнтога мора свјетскпјех страсти, на узбрканом мору људске слабостн једрила чисте вјсре у Бога била су увпјек разавита смјело. Пролазиле су године редом, свједочећи да нпкакво зло не може остати за навијек; јер и

ако:

ГГред лицем ноћи дан губи своје биће, Али за њом рујна зора онет свиће;

И васељену сунца оеијева жар, Са којим свако биће прима мпо дар. Старе мисли често побуђују нове, Ал' се опет све на један нут понове. Прошлости је корјен засађен дубоко, А кад младице никну, расту впсоко. А кад је густи облак на српекоме небу скрио сунца жар, остао је само једнс луче свијстао плам. И. Петсто љета и два впше прохуја Као један дан Али свјетлост сјајне луче тс ннкада Не изгуби стан.