Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 252

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

Бпће (разулшјем цјелину санршеног етворења), све, што нма један нрноуарок, обухвата два свијета: материјални и дуХОВНП, ИЛН ВНДЉПВИ II повпдл .ивп, по одттошајима човјекове способиостн, који у псго врпјеме прппада п једном и другом. Сва створења п једног и другог свпјета добнла су биће од Творца, свеблагог Богп, коме је име л.убав (Јовап 4, 8), н то бпће, као стање постојања свак-ог створења, противно не бићу, јест благо, као дар свеблагог, као дар савршене л>убави, благо као нзраз свете во.ве Творчеве, благо, јер се цп,н позива сваке ства])и 1с посташсу састојп у слави г Гворца, а цпл. стварања и јесте у Шему, у 1Беговој славп, јер је „све зп Њсга " (Ев;\ 2, 10), )гао рефлекс вјечног сунца. Разумна створења остваравају во.ну свог створитеља сасвпм слободно, јер пм је дат најважннјп п највпши Љегов дар сдободна но.ва. као нека слнка абсолутпе слободе и самоопредјељења Творца. Уклоњење воље разумних твари у пспуњавању воље Божје — то је гријех, бунт створетва протпв Створитеља, посљедицом чега јавља се смрт духа, којн је и навео на тај гријех, а у човјеку смрт духовна родила је смрт тјелесну. Појму смртн протпву нолаже се појам жипота, два елемента, који искључују један другот\ Шта је то живот? Када ми говоримо о животу вндљивог свијета у твеговој цјелокупности, о жттвоту васељене, то разумијемо под животом покрет материје, иокрет материјалних елемената, који производи непрекидну промјену појака. Так-вом покрегу противу полаже се мртвило, пасивност материје, која је и претходила, по неким философскнм учењима, ностанку овог нашег свнјета. Но врло често се и сталан појам живота прилаже исвјестном стању орган-

скнх створења, којпм припада једним дттјелом свог бпћа п човјек. Када се органско створење пита, т. ј. позајмљује пзвјесне нредмете материјалне средине, која га окружава и ирерађује у ткање својег организма, када се оно креће, расте, миожи, осјећа — то мн означавамо изразом „оргапско створење живн", дочим животна снла, која радтт )• организму, остаје тајттом при]>оде, ма да је ова необходан услов обстанка организма. Када та сила престане да дјејствује у организму, — посљедњи умпре, рушп се, нестаје; а када се живот угаси у организму, — настаје смрт, сврнтетак бића органског индивидуама. Значп, смрт је момент, када животно (ми узтг.л>емо вишу форму организЈма) престаје осјећаги, губећи на вазда ту способност. Оно престаје реагирати па радњу спољњег свијета, не брнне се, да се ослободп од уплпва, који руше организам, ннтп се обраћа оном, што има протнвно значење. И тако, организам је немогућ без жпвотне снле, без ње организма нема, нитн га може бити. Смрт као посљедица нестанка те силе прекраћење је бића о])гаштзма. Излази, да је живот организма неко покреттто актнвно начело, различно од закона химизма, који стоје с њим у некој субординацији, начело, које формише материју у одјелита недјелима бића, Слично томе живот бесмртног начела разумних створења — живот духа је стање саморедње и поступног развића по путу достигнућа извјесне цијељи, због које је п дато биће тим створењима свемогућом н светом вољом Створитеља. Но живот је духа саморадња и развиће баш ради достигнућа Богом указане цијељи створења, т. ј. ради достигнућа блаженства, — тек то је живот, живот истинити, па