Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

<'тр. 401

-—Слава му ! А то је за народ наш било иостаје свагда његова највећа и најтонлија жеља! Та он и не тражи више од својих поглавица, од својих старјешшга, од својих првака, него праву, чисту и ничим помућену љубав. И ако велики покојник наш није био за живота свог прослављен као велики какав научељак, књижевник и говорник, али је народ наш упознао у њему мужа стојичног и племенитог карактера, пуна мудрости п знања; он ]е увидио и упозно, да под његовом црном одаром калуђерском бије жарко и топло срце српско, препуно праве чпсте и искрене љубави према милом роду свом, према народу српском. И кад је дошло вријеме, те се отпочела озбиљна борба у народу нашем, кад се ломила погача над судбом цркве наше због превласти у њој, — он је рекао бих, тим само племенитим чувством руковођен, заборављао и на сами објет свој — а особиту на своју личну корист, пак је у свијема приликама радо ишао свом народу на сусрет, да се жеље народне што лакше испуне и остваре. С тога је народ наш, од како га је упознао, од како је у њему увидио ту узвишену и племениту љубав, сматра њега као првог архијереја, љубимца свог, пак је из превелике према њему благодарности, као што знамо, непрестано тежио и желио, да га круном светитеља Саве овјенча, да као свог патријарха Арсеиија У. поздрави. Али незгодне околности и неприлике, које наш мукотрпни народ већ кроз толике вјекове прате, а при том неки неудес не дадоше нам, да видимо ту тако силну и топлу жељу народа нашег остварену, да ее народни љубимац наш достојно за живота награди. И ту ће повјесница цркве без сумње свој безпристрастан суд изрећи, и казати потомству нашем прави узрок, зашто наш данашњи покојник није засио столицу Арсен-патријарха! А ми смо могли у течају цијеле ово борбе наше само дубоко уздахнути и из дубљине душе наше рећи: вјечита штета! Заиста! Значајан је то био заиста муж и риједак стојичан карактер — риједак у свијету, и ту своју карактеристичну црту задржао је он свагда кроз цио живот свој. У највећим и најжешћим бурама живота његова, у најодсудњијим, да рекнем, тренутцима, стојао је он као стијена непомичан, вазда уз народ свој, а као праин свештеник полагао је он сву наду своју на вољу

божију, те од њега нико није могао чутп, да ронта на судбу своју, никад га нијеси могао виђети намрштена, никад узрујана или у чем претјерана. Све је он преостављао удесу и вољи Божијој. Једном приликом, а то бијаше, кад се прва епархијска скупштнна наше Архидијецезе у Карловцима под његовом управом састала, поздрависмо га сви као из једног грла: Живио, живио српски патријарх Арсеније V.! и он са стојичком хладноћом, али очинскпм осмјехом, рече нам сасвим благијем ријечима: „бадава ви мени вичете: живио, ако буде воља божпја, ја ћу бити патријарх српеки, ако не буде, ја пећу бити". Обичне али значајне ријечи! — II као што знамо, не бјеше дакле воља божија — тако да се послужим ријечма покојниковпма — те љубпмац народњи Арсенмје не поста на жалост у оно судбоносно вријеме патријаром српским, — алн је тиме порасла све то већма у народу српском, љубав, привржепост и оданост према њему, која га је до гроба пратила а и сад ево избија на површину свуда на сие стране у народу нашем, јер Србин хоће и овпјем светковинама да покаже да је имао у одсудним чосовима човјека који је уз њега стајао, да јс имао човјека, који га је љубио, а кога је он високо штовао и цнјенио. И ако Арсен не поста патријархом српским, ипак није он зато ни као архијереј и добар архипастир ни најмање охладнио према цркви својој, ннтикао Србин у љубави према народу свом, него оста у свему негшколебим као стијена па све до самога хладнога гроба свога. Он се ни у најдубљој старости својој није хтио повући у мртвило, пего је и надаље као владика српски извршавао вјерно, тачно и савјесно пун мушког достојанства све дужности, било то у цркви као архијсреј, било то почасне, на које га је воља народа опредијелила и позвала. Риједак заиста дух, риједак карактер, какви се слабо рађају : Слава му! Ето такав вам бјеше б. м. тај љубимац народњн, тај велики јерарх Арсеније Стојковпћ, како вам га ево моје слабо перо у овим крат кијем потезима нариса! као човјек чиста и свијетла карактера, као држављанин вијеран а одан свом цару и вдадару, да га је п Он Својом милошћу наградио, као Србин пун чисте и непритворне љубави према роду свом, као калуђер смпрен и кротак, као свештепик узоран, као архијереј правило вјере и образ кротости, а нада