Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 404

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

више множаху, а притом јоште куће, ииннпце и остало све напуњено! — „Бог да поживи и хвала поп Миленку, којпнас упутп па наш прани посао", говораху сељацп, јер „л«рт[Гк. ск м оживе: и изгикл г к к'к п окр-ктесА". (Лук. 79. 32. — „Сада тек видимо, да смо прави људи, добри Хрпшћани, који свега и свачега доста имамо! Поп Мнленко тако речи вршећи своју свенггепичку дужност предњачио је свом селу и у пољској економији, хигијени и осталоме, да су се на њега угледали парохијани његови и у владању, понашању, врједноћи и раду знатно поправили: да су се са злог и клмзавог пута вратили и постали први најбољији и најбогатији сељанн у округу своме. Но поп Миленко се не заустави само на томе. Он доби нопуларност код своје пастве, која му одвећ бјеше потребна, —- поче код ње радити, те у средини својој подигну цркву н школу, оне важне чињенице, које уздижу вјеру морал и знање код народа. И ако готово сви сељани имађаху довољно нолаца, да тако рећи неосјетно одмах подигну школу и цркву, ипак их иои Миленко у овоме хтједе поштедити; пехтједе их трошити, јер знађаше како се мучпо новац зарађује, с' тога их посавјетова да привремено од општин. суднице отворе школу и у исту дјецу одмах да дају; а у мјесто цркве да подигну просту капелу од брвана, гдје би им могао закон божји одпранљати докле неозидају цркву. Што отац Миленко предложл, сељани одмпх усвојише. Још исте године имађаху и школу и капелу. У школи дјецу учаше добри учитељ Милан, око кога се весела Српчад слободно и смјело скупљаху, као пилићи око квоћке; а вриједнп по !Ј Миленко сваке недјеље и пра-

зника клепалом јављаше сељанпма, да је тада празник и да су дужни у капелу на јутрењу богомољу доћи. Радостни сељаци слушаху глас свога пастира, па с' тога у нерадне дане у знатном броју посјећаваху ову своју просту богомољу и са пажњом слушаше у њој молптве, и мудре поуке, кеје им он даваше. Но да би једном до пгго бол>е и неће зграде школске и црквене доћи могли, — поп Миленко једном приликом на општинском збору предложио је сељанима: „да сву храну општинску, која се налазн у општем кошу одмах продаду, пошто јој је добра цијена била, па да добивени новац од туда употребимо на зидање цркве и школе, а идуће године да сви сељани опет са понеколико ока своје хране попунимо кош општпнски, на који начин имади би и цркву и школу, а да за њих нн гроша једног готовог новца не дамо". — Сељани видјев, да је ово паметно шго им њихов ., учевни ит Миленко и предложи, с' тога сви с' драге воље одмах па то присташе и храну путем јавне лицитације продадоше, од које приличну суму новаца добише. Новац одмах под интерес дадоше док се непочну речене зграде подизати. Ратна 1876. 7. и 1878. год. сметоше сељане, те немогоше одмах до жељепих зграда доћи; но гдје је несреће, ту и среће ио кад-кад има! — Због протеклих неколико година, капитал црквено-школски огромно се је намножио и нарастао тако, да сада могаху још љепше и веће зграде подићи. Али ове добре и иобожие сељане сада снађе и друга несрећа. Милошћу божјом, њихов добри и учевни поп Миленко оде Вогу на истину; оде да тамо прими награду за свој труд и да чује ријечи Створитеља свијета: „докрн рдк«, клагш и