Босанско-Херцеговачки Источник

ч

Св. 9 Па како да их раздвајам? коме да виихе речем? Када Хришканека црква не хтједе да разликује три насељенска јерарха: Василија, Григорија и Јована, него их у један дан, и у једиу рубрику славе стави; то како ћу ја сикушни да разликујем ова наша три јерарха, који ио божијем провиђењу, а као прави прејемници апостолске власти извршшпе заједнички ово свето, ово велико дјело. Заједнички га извршише — зато се и ја усуђујем да им од стране свештенства ове дијецезе заједнички све тројици подигнем ову чашу, а са чашом и најбоље же.ље и мисли моје. Нека пх Свевишњи поживи много и дуго на срећу и корист правослашге вјере и цркве, свештенства и српског народа. Жпвили наши јерарси! Живили наши архијерејгт! Живилп!" Тако су се дизале здравице одушевљено једна за другом све до 5 сати т. ј. доклен је ручак трајао. Сјутра дан у по-

Стр. 443 неђељак рано отпутовао је преузв. барон Апел, а архијереји Николајевић и Перовић чинили су до иодне посјете општицарима и другим угледнијим грађаипма, а послије подне отшпли су и они, почем је епископ Мирон изјутра раније отигиао у Брчки за Брод. И тако се она тлрва у зворничкој епархији свечаност архијерејског посвећења проСлави. Нека је овом прилшсом искрена хвала свијести, услуги и љубави вриједних Тузлана п њнховпх оиштинара и тутора, који су за вријеме оке цијеле свечаиости у сваком пегледу ред држали. Па за то дај Боже да се све оне лијепе на тој свечаности изражене жеље остваре, те да се иаш мили српски народ подичп са новодобивеним својим архпјерејом, коме желимо д}т живот, ненарушимо здравље, сваку добру срећу и користаи рад за свету православну цркву и српски народ у звортшчкој епархији. — Живио!!! У Д. Тузли■, на Илијн дап 20. јула 1892. Ј. Н. Ђ. П.

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Бесједа коју је високопреосвештени г. митрошшт Иикола ^анди^ говорио у доњо-тузланској саборкој цркви, приликом посве^ења свога за Митрополита Зворничкс-Тузланског, дана !2. јула 1892. године. „Е слЧКОЈ ДДАН1Е КЛДГО, И ВСАКХ ДЛрХ С0В{рШЈН'А свкгше естк, с\одл\и Ш отца ск^ткжх." (Јак. гл. I. ст. 17.)

Призивом светога и све освећујућега Духа ннзведена је на смиреност моју благодат његова — благодат епископска, преосвенггена и највиша, којом се даје помазање впше за просвећење ума и нознавање вјечнпх истина уТројици славњеног Бога. И тијем се ето извртпи с моћном вољом ЕБегова Величанства, пре-

милостивога натпег цара и краља Франца Јосифа I. здружени глас велнке цркве цариградске, којпм прнзва педостојиост моју на дјело свето и велнко, у које ме уведосте ви, високопреосвештена господо и браћо даиас, а истом прочитана царска повеља утврди ме у правима епископским државном својом моћи и угледом,