Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Б.-Х. 11) ТОЧЈШ1К

Стр. 4«1

и Његовој благости. ГПто се тиче воље, она се свагда покорапала разуму и ако је увијек била слободиа, и атсо је чокјек могао грпјешити, илп пе грпјептптп, т:ао што вели св. Писмо: „Не реци, да си зб_ог Господа погријешпо; што му инје цо вољи, немој да чиииш. Не реци, да те Он сам навео; јер Н>е.му ие треба грјешпика. Сг.е нгго је мрско, Господ је презрио, па ие маре еа р^авштине нн онн, који Га се боје. Бог је у почетку створио човјека, и њему је припустио: ако хоће да испуии заповијести и врши вјеру доброво.вно. Предочио ти је огањ н воду, н за што хоћеш, мапш се руком; пред човјеком је живот п смрт, и што пзабере, то ће му се датп' 4 (Сир. 15, 11 —17.). А за овим наставља: „Није запопједио ни једноме" да га не поштује, нити је дао повода и слабости, да и један сагрнјеши" (Ст. 20.) У овако невином и безгрјешном сташу, човјек је бпо подобап апђелима. Ну по пгго је човјек преступивши заповијест, наскоро пао у грпјех, то је још у рају прешао у т рјешио стаи>е и постао смртним, јер св. Ниемо учи: цлата је за гријех — емрш (Рии. (>. 2У.) Тад је човјек изгубио савртиеност разума и зпап.а, а шегова вол.а ностаде склонија злу, него ли добру. Уе.вед тога, што јс човјетс учинио зло,. стаље невиио н безгрјешно прешло је у стање г[)јеховно, те је овај савршени човјек толико писко пао, да је дужан признатп с Давндом: ја сам црв, а не човјек (пс. 22., 7, С; Правосл. Испов. нпт. 2.">. стр. 2Г>.—25). По штоје човјек преступио заповијест и окусно од забрањеиог илода, то је лишен својег достојанства и оног блаженог стања, у коме је. био за врпјеме своје невиности. Па по што је нстјеран из раја, он је ностао оиаквим, каквог га описује пророк велећи: „Човјек не разумјевши достојаиство

ј и славу ту, сравнио се са бесловесним животињама'- (Пс. 48. 21.), па. по што му ]е предочена тештса и-)сл.едпца гријеха. и 1а ће живљети у терету и брпзи, најпослпј му је саопштена одлука: „Земља <-и> и у земљу !,еш се претворити" (Бпт. 3. 19; Пр. исп пит. 22.). Вог бпјаше одредио човјека да буде „госиодар над јелима руку Божијих", јер је Бог све метнуо под његове ноге: „Овце и волове све, и дпвље зкјериње, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путовима" (Пс. 8., 6—-9) и „учинио га је мало мањег од анђела, славом п чашћу вјенчао га је" (Пс. 8., 5.) па је то човјек својим падом све изгубио Адамовим падом пало је и све ње: ово нотомство под исти терет гријеха и његове посљедице^ но том, што је Адам родоначалник свега рода људског. 0 том св. апостол Павле овако вели: „За то, као што кроз једног човјека дође на свијет I ријех, и кроз грпјех см]>т, и тако смрт у^е у све људе, јер свн сагријегаише^' (Рим. 5. 12). И историја .вудства и нпје што друго, до ли исторнја преступа свију и свакога (Фил. Догм. I. стр. 34. и 138.) Адам као иреставник рода људског, својим гријехом увео је у гријех и своје нотомке; јер, чим је он сагријешио, сагријепшо је и сав род људски, и не само да је подлегао гријеху, него и казии за гријех. Ова је казна предочена човјеку кад је уведен у рај, п кад му је.пздана прва заповијест, да се чува да не окусн забрањенога плода са дрвета познања добра и зла; јер му је речено: „У који дан окусите од њета, смрћу ће те умријети" (Бит. 2 17.) То вели и ап. Павле рекавши, да је кроз гријех дошла смрт, п да је смрт у свпма људима јер сви сагрнјешише (Рим. 5. 12.). По овоме, ми се и у утроби мајке зачеђагамо с овијем гријехом и у гријеху се рађамо, као што вели Псалмопјевац : ,,Гле,