Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11 &-Х.

150 годнна. Но поуздано се не зна кад је направл>сна. У прегледу протопрезвптсрата, парохпја, села п т. д." стоји да ју је освештао архијереј Меиентија Миленковпћ, којн је бпо 27 година на Дабро-босанекој мптронолнтској столицн, а умро јс 1740. год. На „антпминсу", који се налазп у кол.анској дркнн стојн, да га је освјештао митрополит Јоспф Умленовић, г. 1730. Ја не могох наћн у „Шематизму" Дабробосанске епархпје од 1883. митрополнта, а ни еписк иа под горљии пмоном, а ф ист је, да „па антимипсу" стоји мптрополпт Јосиф УмлсновиК. Црква у Колнма слична је, по својој градн.и, велпчппи и дрвеном материјалу својим сестрама — црквидама у Крмини, Јаворанима, Крупи, Блажком, јер све су једпог те истога система, а све припадају протоирезвитерату бањалучком. НЈ. Веле да је црква у сслу Ко.шма прснашата два пута. Најпрвоје била не далеко једиог великог брда — зваиог , Кувел.", а гдје-ко вели и „Кувељ-град", јер кажу, да је ту вактиле био град. Послнје отален иренешена је у шуму — звану „Малбуч", а из те шуме пренесу је на данашн.е мјесто у заселак „Рјску". Као узрок првом пренашању предање всли: „Бпле су три велнке срнске задруге, у свакој задрузи било ј(; по дсвет браћс. Те задруге звалс су се Југовићи, Мркошхћп и Дееанчићп. У Мрконића била је дјевојка на удају. Један од Југовића једном прпликом на српском збору ухватп се у коло до Мрконића цуре, љсзиној браћи Мрконнћима то не буде право, и ту тп се они побнју (Мрконићи и Југовићи); Десанчићи долете и стану их развађатн, али паопако долетише, јер развађајући ногине све дсвст браће Десанчића и један Мрконпћ. Опда сељани због тога крвонролића прснесу св. матер цркву у шуму „Малбуч". Али ни ту не могаше остати. јер бијаше покрај пута, па би је вазда зликовцп робилн и харалп. Сел.ани се оиет договоре, те је отален обноћ нреиссу и прогласе, да је св. мати црква сама прешла на своје данашље мје-

Стр. 530

сто, и тако непријатељи српско-православп 5 цркве добише страхопочптован.е према н.ој". IV. Помепута парохпја уде је среће била у погледу својијех пароха, јер нзузешпи свештенике нз лозе Тртића родом из Кола, сви бијаху само кратко вријеме на парохнјп Колима. Па због тога на жалост мало се је који обазирао на цркву, да је пољепша, п.ш можда на ново направи а нп звона бнле ни један не набави. Истом године 181)1. дође ова иарохија у адмнмпстрацију преподобном господнну оцу Герасиму Кочнћу, јеромонаху гомноничком, п он нанутком ваљаиог протојереја града Баљалуке п иомоћу народа ове године набавн звоно, па ејвала му за то. Звопо је освештано и дигнуто лицем на Велику Госпојину 1892. г 1ин освећеља обавпо је преч. г. В. Ковачевнћ уз пјшпомоћ јореја г. Ст. Г. Враљешевића и г. јеромонаха Г. Кочића. При свршетку освећсља држао је протојереј Ковачсвпћ врло ноучан говор о зиачају звона у општс. Тога цијелог дана Србадпја ееједомиле вољс веселила, а било је из свнју оближњих парохнја. Црквени одбор прпредпо је општп објсд, који је почсо у 2 1 ;, сахата. За објед су сјели угледнпјн Срб-тежацп пз страпнјех села, а на челу свнма бијаше наш уопште обљубљени прота Ковачевић. При обједу друштво јс бнло јако весело, а том нрнликом пале су неколпке н здравнце. 1Бегову Велнчанству дару п краљу Фрањи Јосифу 1. наздравно је прота г. Ковачевић, Впсокопреосвештеном господину мптрополиту Николајевићу наздраг.ио је ннсад овијех редака, а ерпском народу у опште јереј г. Врањешевић. Свака је здравица пропраћена пудањсм прангпја и њој сходном пјесмом. Тога дана пало јс око 324 ф. добровол»нпјех прилога. Кум звона Трнвуи Гатарнћ нз Кола даровао је 55 фор. Већ пред мрклу ноћ весела Србадпја разишла се својим кућама. Манаст. Гомионица, 20. августа 1892.