Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 557

дјоло божије; или ћемо се пак боље ц више брииути, да подражавамо апостолима, светитељима и преподобнима, од којих је већина била у иајнижем стап>у, и ако су се кад и уздизали, то је било на кратко ? Оћемо ли ми н при поправци напшг стап.а и положаја, гордити се над малим, простачким и „уиижезаим" сталежом, или ћемо се братски спугптатп у услове јбиховог живота, као п Господ, који је сишао са небеснпх пријестола, и који је примио зрак раба да бп „искбишлшлп* подкмцм" ? Ево дакле у чему треба да се састоји друга поука за иастире Христове цркве: наш друштвени положај био оваки или онаки, он не може имати битног зпачпја за сбјап.ппвап>е тт проповиједање свијету божанственог Слова. Но чему нас још трећем уче мудраци „зк-к-јдјлгк сл8жл1ц1и и зк^здок* нлбчикшјесл кллнатиса (голнц^ пракдм"? ]1ошто су истиие божанственог откровења њима непознате и- од њнх далеко биле, то су их оии тражлли у својој волшебној мудрости. У паше дане п међу нама има тако^е много људи, од којпх су далеко, не само же.ве, већ и могућност, да се уче из откровења. Таковн су, ие само простачки сектанти, век и многп преставници образованог друштва, особито међу школском младежи. Зар и тамо не траже правде и добра, дакле зар не траже Христа и пе знајући иишта о његовом непрестаном пребпвању у цркви? Зар се не надају наћи га по разним кометама измишљених теорија опште и лпчне моралпостп ? За те древне мудраце, — којима нпјесу управ.вале страс/ги, већ једпно же.па за истнном п правдом, Хрпстос је нашао таку звијезду, која их је довела на исто мјесто, гдје се је он у свијет појавио: не ћемо ли и ми паћи такову звијезду за лутајуће по тами да-

нашње тражиоце нстине ? Кад су мртва небеска тијела била направ./веиа Словом Божијим за објављење Нзеговог рођења, то не налаже ли дужност на служптеље Слова, да траже у магловитпм вјеровањима п теоријама данашњих безбожннка — таковпх идеја или својсгава, која би у својој правој свјетлости н поступном развпћу, довела ка премудрости Божијој макар искрене душе, те би тако и њима заспјала свјетлост разума? Но све, што је нехришћанско, ми не морамо одрицати и презирати, већ презмрати у њему само хотимично зло и страсти, а све, што је у њему добро, изучавати и доводити Христу, јер нема на зем.ви никаквог добра, које не бн имало с ЕБпм макар и нелознате свезе: таково треће правило свештено-пастнрства открива нам Рождество Христово? То правило нпје ттош.ведње, али уставимо се и на то неколпко правила, да би могли дубље у њих загледати, потврднти их са садржином светог писма, дјелима светих отап,а п богослужбеннх књига, и за тим,промисливши о томе, видићемо, да ми, пастири црквени, нијесмо са свии тагго биједни и немоћнп. иијесмо тако скученп у појмовпма п стијешњеии у раду, као што нам се често чинп и преставља. Ко живп за благо овога свпјета и радп са ползашњим срествима, тај цио од њпх и зависи: „кск\"к ко си\"к газмцм И1ц8т г к" (Мат. VI., 32); а ко је ро^ен духом п који се рађа духом, тај влада са другим благом, и ако само његово срце буде тамо, гдје његово благо, то не ће њему нокад ни пасти на ум свјетске оскудице. Најпослије, ова ријеч није иова, само њезпна животпа правда није човјеку увијек приступачпа. Алп може бити. да ћемо