Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

јављиваде су се антихристијанске идеје Волтера, Шелпнга, Хегеља, ГПтрауса, Фајербаха, та и још тма других, ко би их шогао сад све изређати, — но све оие биле су, али као и да нијесу,— т. ј. промпсло.м Божпјим од тбпх нп трага пема — аар — само па страппцама псторпје п то пенохвалио, па за то мп смјело узвпкујемо : нека култура напредује, нека се наука шнри и дух људски нека се диже колико му драго, узвишену културу Христијанства неће никад надмашити. * •* * Данас неки прогресисте очаравајући се непрестаним внд.мтвим кретањем н постепенпм усавршаватБем разппх праваца, жпвотнога развпћа п обраћајућп свпју једностраиу пажн.у к тим шареним промјепама — тврде, да се, бајаги, прогрес човјечанства састојп у тим промјеиама; очекујући од тбих готову мапу с пеба, илтт свако добро и благо. Из чега се и рађа тп-иорираше, свега опога. тпто је већ било па пронтло; откуда је нослије и тежња: све радпкално ломиттт, руптитп, и на развалттнама тнх рушевина зпдатн бајаш — бо.ља, нова начела, нове прпнцппе, ново културно здан>е, шњевајућп н)'стом фразеологпјом тако само за то, што су такова начела попа (жпвот се обпавља а не рушп, ко тако поступа тражећп нове пзворе културе, неразумнје закопе природнога развића). Отуда се послпје јавља код нас профанација овјековјеченпх п освећевих законскнх установа и т. п. Жнвот се јавл,а простнм п беспрестаним одрицањем, коме се, иа тај начпн, не може да даде ни насушпо удовлетворење саобразно потребама д }ху времепа; јер бо све, што је познтшшо у њему, т. ј. у животу, тада уклања се пз впда и баца се у прашину н бездну за-

боравностн халом страстн људских. Жпвот постаје нула. То је факт! Нема спора, да је немогуће једном утврђене п времене прннципе на вијеки очувати, алп баш да то, фанатнчко, слијеио паступање к прелазипм сцјенама жпвота, несаобразпо са здравпм смислом — јесте та „мбра", која доиоси то, да у резултату оптпмистичкпх пада и очекивања, бпвају пагубне суме културнога жнвота. Баш сва спла и лежп у томе, да при тежњп папрнјед пе буде изгубљена пз внда та основа, иа којој је безусловно пужпо очекпватн сазрпјевање плодова гра■ђанског и културног жпвота у опште каквога парода, какве нације. А што је најглавније, у живот се не смпје с поља уносити пикакова иова начела, као што то желе п прије — времена траже радикалпи прогреспсти! Наш ум треба сам самостално да се стара да их створи, а она се п јављају сама сплом самога жпвотнога развпћа, пикад прије нн послије времена. Кад би наши радикалнп прогреспсти мало већег критеријума поклањалп к новинштипама, које нас „прелшћавају" те па своје заборављамо, неби било данас оваквог мајмунског подражавања. Жене бп биле као п прпје, а пе као данас: без нужде грбаве п т. п. — Наш народ јако је способан да нодражава, а то за то, што је неепособан да се својим истакне. Кад би се на западу почело носитп рогови на глави, нашн бп то примнли са нај већпм апетитом. Ум наш тада само прочишћава себи ттут за слободно кретање. Аксиомаје: ако стапемо на тачку тнх лакомисленнх прогресиста, којн впчу само „НОВО" и ништа внше, да би живот био само жалосни је-