Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 110

В.-Х. ИСТОЧНИК

манастир према народној традицији у околини Озреиа, и према грађевпоме стилу и облику своме, могао бити саграђен мнОго раиије од тога времена. Учени патг г. Стратимировић иа стр. 69. такође се ослања на грађевински стил, па још и на стил н израду живописа у главној црквп, и утвр^ује мисао, да је тај храм сагра■ђен „7/о свој прилици ХШ. или XIV. вијека ". С друге страпе опет госп. Т>. II. приводи у Источнику од 1890. стр. 74. пародно предање, према коме имаде већ 700 год. откако је тај манастир подигнут, према чему је онда могао постати већ у XII. вијеку, дакле у времену Стефана Немање и бана Кулина. — К овоме ваља још придодати и нарочито мишљење ученог арх. Руварца у томе питању, који у својој расправи у „Гласнику" стр. 301. говори о томе овако: „А када је и у ком је внјеку саграђена Озрен црква и ко је основао манастир Озрен у Босни, ја то не знам, јер нијесам нашао до данас никаквог писменог помена или записа о том; а на тако звано предање народно, које управо и пије предање, већ досјетка кокојекаквнх незналица п надрикњига, не полажем баш ништа". Но по моме суђењу, биће оно мишл>ење г. Стратимировића сасвим близо правој истини, особито онда, кад се узме у обзир пптање: ко је могао основати исту св. задужбину. Томе неће ни мало сметати она оштра мрзовоља ученог г. И. Руварца, којом се онако неоправдано послужп у одбацпвању народне предаје у погледу постанка манастира Озрена, јер она његова тврдња, коју он ничим образложпо није, не мора баш бити права и истинита. Учени је историчар, да би основао н доказао ону своју тврдњу, требао показати: које су то „незналице и

надрикњиге" створпле ону криву предају о ман. Озрену, н кад су је створиле и на коме теме.љу; да.л.е: да ли у простоме народу у околици Озрена збиља постоји онакова предаја или не, и ако постоји, откуд она тамо и од кога времена, — да ли су је „незналпце и надрикњиге" унијеле у народ, или су је већ готову у народу нашле; напош.кетку: да ли је Ф. Вишњић ону своју пјесму о срп. манастирима пјевао по надахнућу „незналица и надрикњига", или на основу пјесничке илп приповједачке старије народне предаје! Пошто то учени писац учшшо нпје, то се читалачка публика заиста с пунијем разлогом може макар и привремено уздржати од вјеровања у ону његову тврдњу, и одбацити ону пријеку осуду онијех „незналица и надрикњига", које су — узгред будн речено — својом незналачком ревношћу и трудом 1 ) иружиле ладном историчару податке, да, — сједећи у своме кабинету, а окружен огромном масом књижевних извора и података, — побере иа тој основи своје учењачке лаворике, и покаже онаково своје витештво према онијем својнм помоћннцима. У даљем току ове расправе показаће се, да имаде доста разлога, да се вјерује у истинитост народне предаје, која вели да је манастир Озрен основаи прије 6—700 год. и да је дјело рода Немањина.

*) Наводећи на стр. 297. разне писи;е ; који су се спотакли о знак као: Рајић, Аврамовић, оба ШаФарика, Јагић, Срећковић, Дучић, Косановић, — наставља учени историчар даље овако: „ђакона Ф. Радичевића и безброј других и да не спомињем, који описујући и прионћавајући старе поменике, натписе, записе, показују вшпе! воље и неунућене ревности, него ли разумијевања и снреме за таква описивања и приоп1з'хвања". — Учени је историчар овђе доста у праву, али да није било овијех радника, многа би наша старина остала иепозната. С тога је требало с више уважења а с пуном љубави примити тпј њихов добровол>ни труд, и кад су опажене погрјеигке у које падају, требало им је пружити свестрано потиуно упуство у томе погледу! Дакле најприје упутити, па онда судити; једно без. другога није право.