Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 118

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

Пахоније велики, и њему је анђео Гоеподњи заповиједио, да заведе опште зкитије, а предао му је и писмена правила, по којима ее има то живљеље уредити. Пахоније родио се је у 292. години у Горњој Тивајиди. Пахоније био је у прво вријеме војник, т. ј. док није ступио у хришћанску вјеру. Он је први манастир на једном острову код ријеке Нила 323. год основао, Павле Тивејски, он је побјегао од гоњења Децијева у пустињу. Тивејски родио се је 230. год. у Тиви — у Мпслру. Умро јеу 113 годшш свог живота 1 ). Свети Василије велики рођен је око 329. години у Кесарији Кападокијској, он је имао три брата и једну сестру. Нзихови родител>и били су врло богобојазни, па су тако и своју дјецу васпитали, те су иста због свог богоугодног живота славни постали, а пошље њихове смрти света мати црква признала их је за свеце и угоднике бозкје. Спомен св. Василије слави св, мати црква сваке године 1. јануара. Он је умро у 49. години свог живота. При самој смрти појавио му се је анђео, и он је евима около, што код њега стајаху рекао, да види лик анђедски и да га зове на небо. Св. Василије био је најирво адвокат, а пошто је ступио у клир путовао је: по Сирији, Месопотампји, Палестини и Египту; у том путу испптивао је монашески живот, и сам је постао строгим монахом. Писао је списе : богословско-догматичког-каноничког садржаја. Св. Василија написао је и правила за монашески живот, која су била призната, како од свете матере цркве, тако и од народа. У кратко рекавши св. Василије био је како светско тако и црквено врло изображен. Неки писци веле, да се и источно калуђерство по њему зове „Василијевци" — нарочито то тврди професор Н. Гр. Живковић у својој „Историји хришћанске цркве" — стр. 74. Преподобњејши отац игуман госп. Мирон Хорђевић, настојатељ св. манаст. Ковиља мисли да је погрешан назпв нашег калуђерства „Василијевци" — види „Историју манаст. Ковиља" сгр. 9. Ш. Западну цркву с калуђеретвом упознао је св. Атанасија, он је 340. године иепред аријевца побјегао у Италију, а тада је собом одвео два ■I !Чу рИсторија Хриш. црк-ве" стр, 39.

калуђера. Иза Атанасије ширио је римо-католичко калуђерство Амвросија миланскц, Мартнн, епископ турскн у Францеској ; Григорија великн, папа римски. и т. д. Калуђери западне цркве звалп су се именом оенивача овог или оног манастира; тако на западу нмаду ове врсти калуђера: „Доминпканци", „Францишкани", „Карлемите", „ Аугустинци". А између свију калуђерских редова најзнаменитији је „језуитски", који дан— данас постоји — а има га у Босни. Језуитски ред основао је неки шпањолац — поимену Игњат Лојоло у XVI. вијеку. Западна црква има још једно друштво тако звано „инквизиције." 2 ) Калуђерствозападне цркве разликује се од калуђерства источне цркве по: називу, жпвљењу, а и по одијелу. IV. Калуђерство у Срба појавило се је онда, кад и Христова вјера. Срба калуђера било је и прије одласка св. Саве у калуђерство. Вели се, кад су оно 1186. годпне иноци еветогорски дошли у двор Немањик, да је међу њима бно један калуђер родом Србин. И он је баш својим лијепим приповиједањем осладио живот калуђерски св. Сави, који остави свилу и кадифу^ а обуче калуђерску мантнју. Да се честито за Србе калуђере није знало прнје него што поменути светогорски пноци одведоше краљева сина — Растка у калуђерству наречена Сава у Свету Гору, сасвим је оправдано, јер тада нревлађиваше број грчких свештеника српске свештенике. Но, Србине брате ! српско калуђерство истом онда ожнви и поста од велике важности и значаја, кад славна српска лоза Немањића (1169.—1371 год.) завлада ерпским земљама; јер промишљу Божјом најмлађи и најмилији син краља Стевана Немање (1169.—1196.) по имену Ратско у својој 17. години остави краљевски двор и оде с иноцима светогорским у Свету Гору, и тамо се покадуђери — добивши име Саво. Ти кораци краљева спна — Растка од превелике користи и значаја бијаху по српеко калуђерство, свештенство мирског реда и по свету иеточно-нравославну-срцску цркву, а бора ми и по српску државу. Ти кораци, као и сва дјела српског нросвјетитеља св. Саве — златиим се еловом пишу у историји српско-православне 2 . Види Историју Хриш. цркве ОД Н. Гр. Живковићд.