Босанско-Херцеговачки Источник

Св 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 117

натпису над удазом у препрату, као што је учинио у св. Арагфелу, већ мораде да забиљежи себи спомеп у ономе мрачном олтарском куту! Дјело попа Јакова није могло бити извршено тек на ђвпје год. пред год. 1589. оном годином, кад је монах Тимотије (глухи) писао свој први панегирик при игуману Јоакину, пошто се заиста може вјеровати: да је ман. Озрен и год. 1587. био насељен калу^ерима, којима је уирављао исши онај пгуман Јоаким. То показује и сам текст натписа, који бн у таковнм случају морао гласити, како се онај храм попатоса шрудом и иодвигом иопа Јакова, али ири игуману Јоакиму с брашиом и т. д. Дјело попа Јакова, то је чин, кога је он обавио, као самосталан управитељ ман. Озрена, а то није могло бити год. 1587., ради чега је онај крстнН под словом 0 или збиља иницијал \", или иогрјешка урезивача оног натииса. У осталоме садржају ове расправе ја сам покушао да покажем, да је подвиг попа Јакова могао бити извршен год. 1697. ( 306-7205.) пошто то дозвољавају

и чисто условљаваЈу оновремене прилике. Тога ради ја уједно ^остајем и даље при првашњем читању године у натпису као 30© (7205.=1697.) в) Трећи натпис налази се на већ споменутој слицм св. Ћирила, што је изведена уз јужну ивицу олтарске апсиде. ЕБегове ријечи записане су иза онијех ријечи еванђелског текста, што су уврштене на листу, који држи светитељска рука (тај еванђелски текст није у оним описима приведен), и гласи овако: „по/шни ги пр^кзкит^м стрлх ннк >"* Овај запис приведен је у дотичноме опису у Источнику нешто друкчијим текстом, онако, како сам навео напријед у 2. примједби 5. одјељка. Но пошто читање госп. Стратим. у погледу језика и правописа претставља старије облике, управо тип писања ХШ. и XIV. вијека, а читање госп. Ђ. П. претставља тип записа новијег времена, то је онда очевидно, да је у томе питању истина на страни госп. Стратимировића,

(Наставиће се).

ч

Српско-правоелавни калуђор у народу негда и еад. С летимичнит погледо!« на историју монашеског чина. Посвећено мом бившем драгом шероучител.у Високопреосвештеном господину НИКОЛИ Манди^у, Митрополиту зворничко-тузланском. (Мјесто наставка свршетак).

II. Као најзнаменитији калуђерп и калуђерице у стара времена били су — између осталијех: св. преподобни Герасим, Евдокија, Касијан; Антоније велики, овај је у својој 20. години ступио у монашески чин. Умро је 356. год. по рођењу Христову у својој 105 години зкивота. Антоније велики завео је пустиножитије па крају трећег вијека. [Бега ]е сам драги Бог позвао, да се смијести у дубокој плашпш. Антоније рођен је

у Ками код Хераклеје 251. године. Велико је имање наслиједио од својијех родитеља, али га је свега раздијелио међу сиромахе и отишао у калуђере. Макарије велики, он се је по заповиједи ангелској населио у скитску пустињу близу Александрије и тамо је завео „безмолвије". Због мјеста скит назвало се је скитско живљење ? а манастири таквог живл>ења ^скит",