Босанско-Херцеговачки Источник

Ов

Б.-Х. ИСТОЧРШК

Стр. 12б

срце му и нехотице шапће молитву покајницу. Јер све можемо постићп али опет остајемо тек смртни људи. И ја, драга браћо, најприје сам човјек, а онда свештеиик. С тога и хоћу вам најприје да прозборим као човјек. Груди су ми претијеснс, срце ми је премало, а да могу смијешћати све оно, што у иетину осјећају, па ипак се све то већим и новиНш одушевљењем надимљу, коме је идеал наше мило српство ! Наш неумрли митроносни пјесник Његуш рекао је: „Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити." Заиста су пуне значаја ове ријечи. Не живи онај вјечито, који је учинио ма како добро Не живе само појединци вЈечито,који су можда својимз нањем или материјалним срествима утрли себи пут до славе. Друго се овдје мисли. Не треба да се бринемо хоће ли нам се име спомињати пошље наше смрти, већ хоће ли нам живјети она идеј а, за кој у смо се борили ! Живили идеја, живи и њезин пријатељ. А зар може бити величанственије и светије идеје, него своме роду користити и њега љубити. И моја је идеја милом своме роду користити. Та оно ми је све, што сам нашљедио оз, својих предака. Оно је крвљу њиховом купљено, па стога се ево и завјеравам овдје на овом светом мјесту, да ћу љој служити док уздишем. Заклињем се на овом светом мјеету, гдје се срце гнуша од неистине; на мјесту, које је и нашу прошлост сачувало, јер црква и вјера једина бијаше сигурно уточиште паћенику српском народу; на мјесту, одакле је Србина увијек српски свештеник упућивао оном стазом, коју му је опредјелио св. Сзва. Заклињем се, драга браћо Срби, али схваћам и значај те заклетве. Тешко је бреме, које том заклетвом набацујем на своја слабачка леђа, али морам, и дужпост ми је. Не морам из Бог зна каквих разлога, већ једино иа узрока, што сам Србин. Томе се при-

дружује и други узрок, а то Је свештенички чин. Као свештенику прва му је дужност радити за род — за паству своју. И радићу! Али шта могу ја сам учинити? „Шта ће сламка мећу вихорове" ? вели Нзегуш ! Шта ће свештеник без народа? Свеготеник је вођа народни, а народ је вођа његов. Народ мора свештеника повести на оно поље, које срећи водп, а на том пољу морамо заједнички радити. С тога и хоћу овдје да се дотакнем једног важног фактора по развој народни. Туде мислим слогу. Народе, браћо Срби, самп сте по својој логици створили красну пословицу: „Слогом расту мале ствари а неслога све поквари". Од народне логике нема савршеније. Стога љубимо се, слажимо, заједнички радимо, јербо и најмањим личним зађевицама често нашкодимо општој ствари. А има ли веће грјехоте, него роду од штете бити, узневјерити се најузвишенијој ' идеји на свијету?! Драга браћо, ја као почетник, који можда нисам према вама ништа искусио, молим за савјет у сваком погледу од сваког брата Србина; држећи се пословице: „ко пита не слази са правога пута," на основу тога се и усудих замолити вас, као старије по годинама, као искусније људе, да ме упућујете оном стазом, која води користи нашој православној цркви, вјери и народу српском. При завршетку молим вас, браћо Срби, сложимо се! Сложна браћа нове дворе граде, а међу сложном браћом и свештенику је лакше одужити се оним узвип^еним ријечима: „Д8ш8 /ИОК> псмлглглп* 3д окцкг'. Амин-к. У Ђијељини 22 Марта 1892. год. Говорио Лавар Д. Марковић, срп. прав. свештеник.

— о 0 старинској кљизи, коју можемо иазвати: Збориик бесједа, или слова иреподобнога оца патпего Јеврема Сирииа.

Имајући жељу са старим свештеницима радо ее опходити и разговарати, тим начиноми добијем по коју стару књигу, као што сам и ову.

Но, премда нисам стручњак, који се бави о такијем испитивањима овакових предмета, нити сам и сам до сад имао прилике о овом бавити се, ипак се усудих