Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 163

лакомислености; т. ј. на онога су невоље наишле, без да их је тражио . . . Пијаница је као и бијесни и по томе, што се слично томе и понаша; и као и тај свагда је ван себе; пада и вал.а се као и он; очима преврће; дрхће и устима запјенушава. А такове труле бале избацује из себе за то, што су му уста пуна смрада Смутим се кад помислим, колико страда због тога зла како људи тако и жена! А од жене пак пијнице, — била она г-аздарица или слушкиња, — која је ушљед тога и на свако неваљалство готова, нема ништа гадније, што човјек очима видп; јер слободна чини безобразлук посред позоришта слуга (међу слугама), а слушкиња исто тако међу слугама. А тијем подстичу несмислено, да хуле на божије дарове. Истина, слушам ^е многи говоре: „Па кад се такоке страсти раЈјају ушљед пијанства, то за то нека не буде никако вина". 0, глупости! 0 бјеснила! Та зар се чини гријех даром божијим?! Та зар вино, о човјече, чини зло ово? Не, не чини то вино, него сама склоност па зло. Мјесто да речеш: нека не буде шша, реци: нека не буде пијанства и чежње за тјелееним сластима. Јер ако говориш нека не буде вина, с' којим се људи оппјају, рећи ћеш до мало по томе: нека не буде нп гвожђа, с' којим се убице служе против непријатеља; нека не буде ни ноћи, у којој лупежи врше дјела своја; нека не буде свјетлости сунчане, због онијех, који опадају код судопа п другијех јавнијех мјеста; нека не буде жена, ради прељубочинстпа, и, шљедствено рећи ћеш нетса ништа не буде. Али тако не чини, јер је то по савјету ^аволском; немој дакле осуђивати вино, него пијанство; и узевши внно, реци му: вино нам је дано да се веселимо

а не да чинимо безобразлук; да се смијемо, а не да нас исмијавају; да будемо здрави, а не да болујемо; да оснажимо немоћно тијело, а не да снагу душа нарушавамо. Бог ће тебе почастиги даровима за то, што си одвише укроћавао тијело своје. Чуј само шта говорио ап. Павао: „Пиј по мало вина ради стомака својега и честијех болести твојијех". Кад дакле онај светитељ, — којему ово говори апостол, —- који је падао често у болести, — није пио вина дотле, докле му не би његов учитељ, Павао, дозволио: како ћемо ми стећи милост пред Богом, који, будући здрави; опијамо се? Јер докле ономе, апостол, каже: пиј по мало вина ради сгомака својега, дотле ће свакоме нама, који се опијамо, рећи: пиј по мало вина ради блуда, ради честијех срамотнијех ријечи и неваљалијех жеља, што пијанство обично рађа. Ако се пак нећете тога ради оканити пијанства, оканите се барем неваљалијех жеља и заблуда, које бивају пошљедица тога. Дакле винонам је дано ради весеља. Вино весели срце у човјеку, али вп и ову његову добродјетељ вријеђате. Оно нам је потребно само ради поткријепљена у многијем болестима, напастима и жалостима- Они, који се опијају, гнуснпји су од животиња бесловеснијех, јер и несмишљене животиње дотле пију, докле жеђ' своју не утоле; и кад онолшсо употребе, колико им је потребно било, престају жеднити; ови пак по својој лакомости, и мјеру жеђи прелазе, те тако и од несмишљеннјех скотова несмишљенији бивају. Но ова је страст по том и гора, што се оиа, п ако толике несреће са собом носи, ни за порок не сматра. . . . Пијаница је и од мртваца бједнији; јер мртвац без сваког осјећања и чуства