Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 164

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

опружен лежи, — не може ни добро ни зло чинити; пијаница је пак за сваки порок способан, па пошто је душу своју у тијело као у неки гроб, закопао, у обамрлом тијелу само посрће. Но најгоре од свега је то, што пијанице неће ући у царство божије. . . Као што врућица повређује тијело када дође, тако и пијанство убија и тијело и душу. Несрећно тијело лежи разровано као лађа од леда; а још несрећнија душа, пошто се од њега одвојила, дошла је у пламен огњени. И као што бура наноси штету плодовима земаљскијем, тако и пијанство наноси штету пијаници; јер ако је дотични и био поштен, стидљив, разуман, уљудан, смирен, и т. д., све то пијанство развије и поништи. Апостол каже: „7/е варајте се, јер ни иијанице ни иодсмјевачи, неЛе нашљедиши небескога ца,рства и . — Пијанице дакле неЛе ни ви^еши царства небескога јер им је пијанство начинило ноћ од дана, таму од свјетлости; учинило да отворенијем очима не виде ни оно, што им је при ногама њиховијем. Па не да је само ово зло, већ поред тога трпе и другу и тежу казну: тугу, коју не могу исказати, љутину, болести, подсмјех, ругање и т. д. Какву дакле милост заслужују они, који себе тако упропашћују? никакву заиста! Оставимо дакле пијанство и жељу за тјелеснијем сластима, да би получили времено и вјечно блаженство помоћу заслуга и благодати Исуса Христа, коме нека је слава у све вјекове. Амин". Слично овоме говори св. Златоуст и у наравоучењу 55., тумачећи Јевапђеље Матејево,

Исто тако говори он о посту тумачећи посланицу Римљанима . . . ^е отпочиње своју бесједу овако: „ Немој дакле оставшаи сад тијело да живи, како би било живо тада (пошље смрти); учини нека умре, да тшље не умре ; јер ако остане живо, неће живљети; а ако умре, тада ћ е живљети. Тако бива и о општем васкрсењу, најприје треба да умре (тијело) и да се сахрани, па тек тада да буде бесмртно. Јер тако је било и са тијелом Господњијем: најприје бп разапето на крсту, за тијем сахрањено и тек по томе воскрсну. Ово дакле чинимо и ми, умртвимо то у самијем дјелима, т. ј. небиће, не буди то, него чежње за онијем, што је неваљало." Тако говори Златоуст и у првом слову о посту: „Пости — рече — јер си учинио гријех ; пости да не гријешиш; пости да примиш блаженство; пости да не изгубиш што си примио". А тумачећи књигу Битија говори Златоуст у првој бесједи: „Један рече — свију нас Господ љубећи нас синове своје, као отац, изнађе нам ово лијечење постом". Св. Атанасије у својој књизи о дјевојаштву говори : „Видиш ли, рече, шта чини пост? он болести лијечв; избавља од бјесова; удаљава погрјешне мислн; ствара срце чистим". А на ниже: „Ако кога мучи дух нечисти да буде извијешћен о овоме лијечењу, т. ј. да се по ријечи Господњој, овај род ничим не може излијечити осим молитвом и постом". Св. Василије Велики у првој својој бесједи о посту говори: „Постом не само да се можемо избавити од зала будућијех, него и вјечно блаженство с' њиме можемо нашљедити". А на другоме мјесту каже: „Паднемо ли у болест због грјехова, лијечимо се кајањем; но ово без поста ннје